Smrtonosni ples

Lagana igra udvoje završiće se smrću jedne od dve igračice, neizostavno sitnijeg stasa. Astronomi su napokon uvereni da imaju dokaz da u nepreglednom kosmosu jedna oko druge (binarne) obigravaju dve „crne rupe”, što je – kako se dugo pretpostavljalo – plod spajanja dve galaksije. Ustanovili su to na osnovu svetlosnog otiska iz središta znatno veće novonastale.

Grčevito nadvlačanje nevidljivog konopca (jedna drugu privlače vlastitom gravitacijom), pet milijardi svetlosnih godina daleko od Zemlje, okončaće se jednim od najneobuzdanijih kosmičkih urušavanja iz kojeg će proisteći kudikamo krupnija „crna rupa”. (Svetlosna godina je razdaljina koju svetlost, putujući brzinom od oko 300.000 kilometara u sekundi, prevali za godinu dana, a to je, otprilike, 9,6 biliona kilometara ili 9,6 hiljada milijardi kilometara).I dotične dve su pozamašne, a to znači izuzetno masivne – stručnim jezikom kazano.

Odranije je poznato da u samom srcu ogromnih zvezdanih rojeva prebivaju „crne rupe”, u čemu ni naš Mlečni put nije izuzetak (zamišlja se da nša ima masu tri miliona puta veću od Sunčeve). Znano je i da se galaksije objedinjuju, tako će Mlečni put i prva susetka Andromeda – hitajući u susret jedna drugoj – za nekoliko milijardi godina obrazovati poprilično krupniju.

Astronomi su proučili 17.500 kvazara (ili tobožnjih zvezda) – neverovatne bleštave odsjaje u centru galaksija, izazvane halapljivim usisavanjem prašine i gasa u najbližu „crnu rupu” – snimljene pomoću optičkog teleskopa (prečnik 2,5 metra) u Novom Meksiku (SAD), a pod okriljem poduhvata „Sloanovo digitalno premeravanje neba” (po Alfredu Sloanu).

Predvodnik istraživanja Tod Boroson iz Nacionalne optičke astronomske osmatračnice u Tusonu pretpostavlja da su dve „crne rupe” na međusobnom rastojanju od jedva 0,1 parseka (parsek iznosi 3,26 svetlosnih godina) ili 13 puta bliže nego što je najbliža zvezda Alfa Kentauri udaljena od Sunca. Masa manje iznosi oko deset miliona, a veće milijardu Sunčevih! Na tolikoj razdaljini jedna oko druge oblete ceo krug za sto godina.

Prethodna proučavanja ukazala su da dve „crne rupe” streme jedna drugoj, kada se nađu na odgovarajućem odstojanju (maločas pominjane su na do sada – najkraćem), a to se naročito događa u sudaru galaksija. U tom slučaju očekuje se pojava gravitacionih talasa ili svojevrsno mreškanje u tkanju prostor-vremena, predviđeno opštom teorijom relativnosti Alberta Ajnštajna. A to bi trebalo prvi put da izmeri laserskim zracima naročita sprava (LISA) koju uveliko prave.

Posredno opažanje (neposredno nije moguće jer ni progutanu svetlost ne otpuštaju) ma koje veoma zdepaste „crne rupe” nije nimalo teško, ali dve zajedno podseća na poslovično traženje igle u plastu sena.

Tod Boroson i Ted Lojer iz Nacionalne optičke astronomske osmatračnice (NRAO) u Tusonu otkrili su, međutim, nagoveštaj dve vodonikove linije u spektrima kvazara, umesto jedne koju bi odavala samo jedna „crna rupa”. Na temelju toga su zaključili da su to, u stvari, dve supermasivne – jedna od druge udaljene 0,3 svetlosne godine – koje jure brzinom od 6.000 kilometara u sekundi! (Za upoređenje: Sunce kroz galaktički centar prolazi sa 220 kilometara u sekundi).

Svoje otkriće opisali su minulih dana u cenjenom časopisu „Nejčer”.

Pre tri godine u Godardovom centru (u sastavu NASA) istraživači su obelodanili trodimenzionalni računarski prikaz ujedinjavanja dve „crne rupe”, što je nagovestilo da je izvodljiv lov na gravitacione talase, jedan od najneuhvatljivijih i najtraženijih vidova energije u kosmosu.