Papir koji život znači

Februar  devedeset i neke, stojim po ko zna koji put u ,,oboru" ispred Ambasade SR Nemačke .Razmišljam u sebi hoću li ovaj put dobiti tu  turističku vizu ,ključ za izlaz u svet.Tek što sam se bio  odužio otadžbini, šuškalo se  biće opet dima. Meni je tada u dvadesetprvoj, rata bilo preko glave.Bio sam željan svega a najviše slobode. Na šalteru mi vratiše pasoš i poželeše srećan put! Sav srećan  kupujem kartu u jednom pravcu , posle toliko godina idem ponovo za Frankfurt na Majni koji je, pričalo se,raj za strance.
 
Po samom dolasku angažujem advokata i dobijam neku privremenu izbegličku vizu zvanu ,,Duldung" na osnovu rata koji se zadnih par dana ponovo razbuktao u mojoj Domovini. Dozvola za boravak ali ne i za rad piše na nalepnici u pasošu, radim na crno slabo plaćeni posao kako bi mogao da platim stanarinu za malu sobicu u suterenu. Pri sledećoj poseti advokatu dolazim do informacije da ako želim dozvolu za rad i stalnu boravišnu vizu , ženidba mi ne gine.

Preko zajedničke poznanice upoznajem ženu mog života. Ona je nemica mojih godina  lepuškastog izgleda  i loših navika. Nikad nije bila u radnom odnosu niti je to pak planirala  u skorijoj budućnosti. Volela je sve što vole mladi , a najviše žurke  sa mnogo alkohola i spavanje do podne. Bila je to ljubav na prvi pogled , ja sam ze zaljubio u njeno državljanstvo a ona u pare koje ću joj ja mesečno donositi  svakog prvog u mesecu. Najveći problem nam je bilo sporazumevanje pošto  nismo pričali istim jezikom, ali smo ipak posle mnogo napora i uz  mnogo papirologije uspeli da zakazemo naše venčanje.

Posle mesec dana dočekao sam i taj radosni trenutak ,,venčanje". Bez burmi i sa dva svedoka obavili smo i to. Po tadašnjem nemačkom zakonu svaki stranac koji je  više od tri godine u braku sa njihovim državljaninom stiče pravo na neograničeni boravak u njihovoj zemlji.Tešili  me prijatelji da će tri godine brzo proći, a meni se činilo da to nikad neću doživeti. Brojao sam svaki dan baš kao u vojsci.

Prolazili su dani i  meseci a dolazile i moje plate koje sam skoro u celosti morao da prosledim mojoj supruzi za lagodan život. Živeli smo na zajedničkoj adresi ali sam ja zadržao moju malu sobu u suterenu na periferiji grada. Kasnije nam je dolazila kontrola iz ureda za strance da provere živimo li stvarno u bračnoj zajednici. Dani su sporo išli , a meseci i godine još sporije. Puno se radilo a malo spavalo. U međuvremenu sam savladao nemački jezik i ponovo polozio vozački ispit pošto mi vozačku dozvolu nisu hteli da priznaju kao ni diplomu o srednjem obrazovanju. Nepriznanje diplome me nije sprečilo da se kasnije  zaposlim u jednoj  firmi gde dobro zarađujem .

Baš pred kraj one treće godine, kad je trebalo da podnesem zahtev za stalni boravak, moja supruga je posle neke žurke na kojoj je bila sa prijateljicama,  nestala bez traga i glasa. Otišla je prijateljici  u Italiji da se odmori od burnog života.Skockan u novom odelu i sa kravatom uputio sam se ,bez supruge,  u ured za strance.

Pošto sam im bio priložio zadnje tri platne liste i još neka dokumenta,  dodelili su  mi stalni boravak, ovde takozvani ,,Unbefristet"! Mojoj sreći nije bilo kraja.Ubrzo posle toga predao sam za razvod.Posle isteka godine dana odvojenog života sud nas je razveo. Od tada mi vreme u Frankfurtu jako brzo prolazi, godine lete.Prošle godine smo moja  zemljakinja i ja doživeli našu najveću radost i sreću , rodila nam se naša  mala Nemica! Uzdravlje.