Папир који живот значи

Фебруар  деведесет и неке, стојим по ко зна који пут у ,,обору" испред Амбасаде СР Немачке .Размишљам у себи хоћу ли овај пут добити ту  туристичку визу ,кључ за излаз у свет.Тек што сам се био  одужио отаџбини, шушкало се  биће опет дима. Мени је тада у двадесетпрвој, рата било преко главе.Био сам жељан свега а највише слободе. На шалтеру ми вратише пасош и пожелеше срећан пут! Сав срећан  купујем карту у једном правцу , после толико година идем поново за Франкфурт на Мајни који је, причало се,рај за странце.
 
По самом доласку ангажујем адвоката и добијам неку привремену избегличку визу звану ,,Дулдунг" на основу рата који се задних пар дана поново разбуктао у мојој Домовини. Дозвола за боравак али не и за рад пише на налепници у пасошу, радим на црно слабо плаћени посао како би могао да платим станарину за малу собицу у сутерену. При следећој посети адвокату долазим до информације да ако желим дозволу за рад и сталну боравишну визу , женидба ми не гине.

Преко заједничке познанице упознајем жену мог живота. Она је немица мојих година  лепушкастог изгледа  и лоших навика. Никад није била у радном односу нити је то пак планирaла  у скоријој будућности. Волела је све што воле млади , а највише журке  са много алкохола и спавање до подне. Била је то љубав на први поглед , ја сам зе заљубио у њено држављанство а она у паре које ћу јој ја месечно доносити  сваког првог у месецу. Највећи проблем нам је било споразумевање пошто  нисмо причали истим језиком, али смо ипак после много напора и уз  много папирологије успели да заказемо наше венчање.

После месец дана дочекао сам и тај радосни тренутак ,,венчање". Без бурми и са два сведока обавили смо и то. По тадашњем немачком закону сваки странац који је  више од три године у браку са њиховим држављанином стиче право на неограничени боравак у њиховој земљи.Тешили  ме пријатељи да ће три године брзо проћи, а мени се чинило да то никад нећу доживети. Бројао сам сваки дан баш као у војсци.

Пролазили су дани и  месеци а долазиле и моје плате које сам скоро у целости морао да проследим мојој супрузи за лагодан живот. Живели смо на заједничкој адреси али сам ја задржао моју малу собу у сутерену на периферији града. Касније нам је долазила контрола из уреда за странце да провере живимо ли стварно у брачној заједници. Дани су споро ишли , а месеци и године још спорије. Пуно се радило а мало спавало. У међувремену сам савладао немачки језик и поново полозио возачки испит пошто ми возачку дозволу нису хтели да признају као ни диплому о средњем образовању. Непризнање дипломе ме није спречило да се касније  запослим у једној  фирми где добро зарађујем .

Баш пред крај оне треће године, кад је требало да поднесем захтев за стални боравак, моја супруга је после неке журке на којој је била са пријатељицама,  нестала без трага и гласа. Отишла је пријатељици  у Италији да се одмори од бурног живота.Скоцкан у новом оделу и са краватом упутио сам се ,без супруге,  у уред за странце.

Пошто сам им био приложио задње три платне листе и још нека документа,  доделили су  ми стални боравак, овде такозвани ,,Унбефристет"! Мојој срећи није било краја.Убрзо после тога предао сам за развод.После истека године дана одвојеног живота суд нас је развео. Од тада ми време у Франкфурту јако брзо пролази, године лете.Прошле године смо моја  земљакиња и ја доживели нашу највећу радост и срећу , родила нам се наша  мала Немица! Уздравље.