Dve Srbije

Godišnjica proboja jasenovačkih logoraša, medijsko-sudski sukob grupe nevladinih organizacija i jednog akademika, opskurni odnosi u regionu,svetska kriza kao predah u vratolomnoj domaćoj socijaldemagoškoj ekonomiji destrukcije... daju razloga da ponovo porazmislimo o znamenitoj i sudbonosnoj podeli u našem narodu.Oni među nama koji vole da zemlju u kojoj žive porede sa ruševinama Trećeg rajha, a svoje političke protivnike sa Nemcima iz 1945. godine, proglasili su pre mnogo godina postojanje „dve Srbije”. U politici želje ponekad postaju stvarnost.

Suštinski ekstremne, obe Srbije po definiciji nisu na vlasti. One mogu samo biti bliske vlastima, koje njihov pitijski rečnik nikada u potpunosti ne razumeju, a eshatološke ciljeve ne umeju ni do kraja da sagledaju.

Sadašnjim vlastima bliža je „Druga Srbija”. Svih pet demokratskih vlada bile su uklještene između velikih socijalnih očekivanja naroda naviklog na krajnosti sedamdesetih i devedesetih godina prošlog veka i zlovolje velikih sila koje su učinile da ova „nova 1945. godina” za balkansku gubitnicu potraje čitavu deceniju. Pune karijerista i slabića iz političke močvare što se prostire između snežnih vrhova „dve Srbije”, ove vlade bile su pod snažnim uticajem „Druge Srbije”. Zato je Srbija poistovetila Evropsku uniju sa socijalizmom, privatizaciju doživela kao korisnu prelaznu fazu, nacionalni program shvatila kao nacionalizam, nacionalni trijumf ratnih neprijatelja kao nešto što se tiče samo Miloševića, asimilaciju Srba u okolnim zemljama kao potrebu za funkcionalnošću tamošnjih država, Kosovo kao dosadnu, ali zgodno praznu, mantru... Trijumf nacionalizma na zapadnom Balkanu, od Slovenije do Kosova, nije dokazao da Srbija nije trebalo da ima sopstveni nacionalni i državni program već je ukazao na činjenicu da taj program, ukoliko je u Miloševićevo vreme uopšte postojao, nimalo nije valjao. Vlasti naravno nisu bile gadljive na prizemni nacionalizam kad im je bio potreban: kad su uvodili veronauku, u vanrednom stanju se poštapali isticanjem zastava po nadleštvima, prangijali oko Ustava, srbovali o praznicima... Ipak, u razgovorima sa evropskim zvaničnicima, primećujući koliko su ovi lepo plaćeni a istovremeno relaksirani od povike nezahvalnog naroda, neki od sadašnjih vlastodržaca, ponekad ohrabreni histeričnim novopronađenim vojvođanskim nacionalizmom pomislili su kako bi iz „Druge Srbije” jednog dana mogli da se, sve sa familijama, presele u – Brisel.

Suštinski poraz „Druge Srbije” sakrio se u njenoj zastarelosti i zadrtosti. Šta će joj vlast kad ne zna da li joj se četiri petine građana Srbije više gadi ili ih se više plaši?

Predstavnici „Prve Srbije” suočeni su sa sličnim nedoumicama i takođe imaju velike nedostatke. Za razliku od simbiotičkih protivnika, ova Srbija je samonikla. Nastala na frustraciji neintegrisanog i obespućenog naroda, društva razrovanog haotičnim migracijama u drugoj polovini 20.veka, krahom socijalne države, velikim raslojavanjima u društvu – od onih ekonomskih do obrazovnih... ona ima brojne pristalice čiji su interesi i viđenja često toliko različiti da su suprotstavljeni. Takvu vojsku predvodi štab u kom su se protiv svoje volje okupile pseudolevičarske bivše režimlije koje su prvi milion stekle u ratu, a deset posle toga, pod sankcijama; salonski desničari – antropološki pesimisti, uvereni da sve ono za šta misle da je legalno smesta počne i da postoji, razni ekstremisti iz levice i desnice kojima se Srbija naizmenično priviđa kao novi Izrailj ili evropska Kuba.

No, baš kao što njihove brojne pristalice istovremeno misle da je Kosovo „propala stvar” i „najskuplja reč”, i žele da budu i u jestivoj Evropskoj uniji i ponositom Varšavskom paktu, tako i oni, njihovi predvodnici, nisu zainteresovani za dugoročno izvodljiv program ostvarenja nekakvih političkih ciljeva. Grešili, naravno nisu nikada, čak ni oni među njima koji su devedesetih vodili državu. „Jer Srbija i Srbi su bili žrtve velike, međunarodne stihije” i vlasti tu, biće, ne mogu biti ni krive ni odgovorne. Ciljevi, naravno, takođe, nisu bili važni. Sve priče, od antiglobalističkog saveza i zajednice sa Ruskom Federacijom i Belorusijom do Jugoslavije i velike Srbije, bile su samo i isključivo deo odbrane postojećeg stanja. Za njih je postojeće stanje idealno i moguće ga je samo malo menjati kako bi vođama „Prve Srbije” bilo zgodnije da vladaju ili ugodnije kritikuju.

Možda je beznačajno pitanje da li je kraj sage o „dve Srbije” pobeda jedne od njih ili se smisao sveo na njihovo postojanje.