Cerićeve pretnje

Poglavar Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini reis-ul-ulema dr Mustafa Cerić je, kako kaže, sve do posete Tutinu mislio da se u Srbiji ne krše ljudska prava, a onda je shvatio da se krše ljudska prava muslimana. Povod za tu izjavu bila je odluka Ministarstva unutrašnjih poslova i Policijske uprave u Novom Pazaru o zabrani skupa na centralnom gradskom trgu doneta na zahtev lokalne samouprave u Tutinu.

Vlast u Tutinu drži Lista za Sandžak Sulejmana Ugljanina, koja ima dobre odnose sa Islamskom zajednicom Srbije Adema Zilkića. Cerić je 2007. godine podržao formiranje Islamske zajednice u Srbiji muftije Muamera Zukorlića, koji je ljuti Zilkićev protivnik. Cerić koji je na čelu Rijaseta u BiH formalno je nadređen muftiji Zukorliću, ali ne i Zilkiću, koji je formirao odvojenu Islamsku zajednicu Srbije.

Problem se, dakle, više odnosi na verska ili politička pitanja nego na ljudska prava. Država je, strogo uzevši, samo reagovala na inicijativu lokalne samouprave, a verovatno se vodilo računa i o činjenici da su, samo nekoliko dana uoči posete, pristalice dve islamske verske zajednice nesuglasice pokušale da reše upotrebom vatrenog oružja.

Zabrana skupa u Tutinu, dakle, teško može da se uzme kao prelomni događaj u oceni poštovanja ljudskih prava u Srbiji. Ako bi to zaista bio jedan od najdramatičnijih primera kršenja ljudskih prava, Srbija bi mogla da se nazove šampionom u uvažavanju ljudskih prava. Nažalost, to ipak nije tačno, što na svojim leđima često osete pripadnici manjina, kao i drugi građani.

Cerić je, svejedno, obećao da će se požaliti američkom potpredsedniku Džozefu Bajdenu, rekavši da nije slučajno što on već sutradan nakon događaja u Tutinu dolazi u posetu regionu i da je reč o supersili koja je dokazala da Barak Husein Obama može biti njen predsednik. „E, sutra dolazi i prenećemo mu kako je u Sandžaku”, rekao je reis-ul-ulema.

Insistiranje na punom imenu američkog predsednika verovatno je pristalicama u Sandžaku trebalo da sugeriše kako će im on pomoći zato što mu deo imena ukazuje na muslimansko poreklo.

Kada se sve sabere, retorika za koju se tokom posete Tutinu opredelio Cerić pre je usmerena na podsticanje netrpeljivosti i isticanje razlika nego na smirivanje situacije. On svakako zna da su tenzije između pripadnika dve islamske zajednice u Srbiji, a naročito u regionu kome je došao u posetu, veoma izražene, a zna, takođe, da zabrana skupova nije bilo u drugim mestima koja je posetio.

Srbima u regionu možda bi mogao da zasmeta i onaj deo njegove izjave u kome se insistira na stavu da su Sandžak i Bosna jedno i da ih „niko i nikada” ne može rastaviti. Ako je mislio na versko, a ne na političko ili državno jedinstvo, u šta valja verovati, koristilo bi i da je to jasno istakao. Ovako ostavlja se prostor za nagađanja o teritorijalnim aspiracijama, što, takođe, ne doprinosi stabilnosti.