Zrelost i zaljubljivanje

Sve je više autora koji smatraju da se zaljubljivanje i psihološka zrelost isključuju. Ono što karakteriše emocionalno stanje koje zovemo zaljubljenost jeste nesvesno idealizovanje drugoga, tako da ga zaljubljena osoba ne vidi onakvog kakav on jeste u stvarnosti. Psihološko sazrevanje je proces tokom koga se gubi sposobnost idealizacije. Tokom psihološkog rasta i razvoja osoba sve više realno sagledava sebe, druge ljude, ali i svet oko sebe. Gubitkom sposobnosti idealizacije, gubi se i podloga na kojoj je zasnovano zaljubljivanje. Rezultat je da se odrasli, psihološko zreli ljudi ne zaljubljuju. Umesto toga, oni vole.

Naravno da ovo nije univerzalno pravilo. Na primer, u psihološkoj teoriji koja se zove transakciona analiza, a koja je popularna u našoj sredini, govori se o tome da svako od nas, bez obzira na to koliko ima godina, u svojoj ličnosti sadrži jedan deo sebe koji zovemo „unutrašnje dete”. Bez obzira na to koliko neka osoba ima godina, ona se može zaljubiti jer se zaljubljuje ovo unutrašnje dete. To je posebno izraženo kod onih osoba koje nastavljaju da dalje veruju u idealizovanu predstavu o ljubavi. Ne samo da je ljubav i dalje visoka vrednost ovim ljudima, već oni nastavljaju da maštaju o romantičnoj ljubavi koju još treba da dožive. Neki od njih smatraju da je ovo sanjarenje upravo jedna vrsta zabave koja im pomaže da unesu boje u sivilo svakodnevnih međuljudskih odnosa. I zato, kada se neko pojavi ko bi mogao da bude onaj pravi ili ona prava, ovi ljudi mogu da se zaljube, bez obzira na to koliko je decenija iza njih. To nikako ne znači da nisu psihološki zreli, već da su odlučili da u svom životu zadrže ovu igru idealizacije u kojoj učestvuje njihovo unutrašnje dete. Svako ima pravo da odbije da sazri na onaj način koji većina smatra primerenim.

Zrelo doba je doba zrele ljubavi. Izgleda da u sazrevanju načina na koji neko voli umnogome pomaže to što je postao roditelj. Kao da ljubav prema deci pomaže da se uspostavi balans sa partnerskom ljubavlju. Svest o tome da je dete nemoćno, da zavisi od nas, roditelja, da smo odgovorni za to dete, uveliko pomaže da postanemo tolerantniji, da odustanemo od nekih naših želja kako bismo se pobrinuli za detetove potrebe. Kada se ova sposobnost razvije, i kod nas i kod partnera, onda i partnerski odnos postaje tolerantniji, a samim tim sa manje konflikata, skladniji. Mnogi su u prvoj polovini života usmereni na to da li ih i koliko ih drugi vole, dakle na „primanje” ljubavi. U zrelim godinama otkrivamo da je podjednako tako uzbudljivo i „davanje” ljubavi.