Kup.	Prod.	Sred.
117.05	117.75	117.4
102.95	103.57	103.26
126.99	127.76	127.38

Moj život u inostranstvu

20.07.2018 u 14:52

Trgovac planinskim travama

Moj život u inostranstvu je igra reči iz Rečnika grada u kojem živim. Slikovnica uvezana sećanjem na grad iz kojeg sam otišao. Rečima koje su želele da ispričaju nešto o sebi. Ponekad me, Markoni, moj „nom de plume“ zamoli da napiše uvod. Ovog puta, nešto o jednoj lepoj bolesti. Kako kaže, da mi dâ -šlagvort. Bilo Ko i njegova bolest Deda je bio Travar. I njegov otac. I moj. Upletene mirisnim travama i jutarnjim sumaglicama planine Miroč, njihove priče su mi izgledale nestvarne kao i detinji snovi. A možda i jesu bile samo takve. Trgovac planinskih trava, Bilo Ko je patio od čudne boljke malih, vodenih stvari. U pamćenju Travara i Vrača takve bolesti nije bilo. Bolest se javljala samo u Dolini, do koje je putovao onoliko dugo koliko je mladom mesecu bilo potrebno

Moj život u inostranstvu

13.07.2018 u 11:07

Kad Danci gube u jambu

Na početku mog boravka u Danskoj predloži moja tadašnja bolja polovina, inače Dankinja, da igramo jamb. Naravno pristanem, jer ako sam u nečemu bio dobar i u svojim studentskim danima onda je to upravo bila ta igra. Naoštrim sva čula i krenem. I stvarno, ubrzo dobijem prvi jamb, koji je jako važan u koloni odozdo na gore. Taman htedoh da to proslavim kricima oduševljenja i da malo kinjim mog protivnika, baš kako to beogradska pravila igre nalazu, ali avaj. Pre toga An, koju sam od miloste zvao Ana, ustaje, prilazi mi grleći me i čestitajući na uspehu. Ja prvo začuđen, a potom i malo ljut zbog oduzetog prava na likovanje zapitah je da li joj je jasno da igramo jedno protiv drugog i da, možda zbog tog istog jamba ona može da izgubi partiju. Foto Piksabej Odgovorila je da joj je

Moj život u inostranstvu

06.07.2018 u 14:48

Pravoslavlje stiglo na Kubu

Ponoć je prošla, birtije se zatvaraju, tek po neki lokal ostaje otvoren i dok tumaram uličicama iz jedne kapije pojavljuje se lepotica noći. Presreće me i zove unutra. Ne, nisam pijan. Prelepa je, nema više od dvadeset dve, tri. Ali zvuci muzike iza ugla daju mi utisak da bar još jedna kafana ipak radi. Gledam je za trenutak, smejem se i odlazim, okrećem se i šaljem joj poljubac. Zove me da se vratim. U toj poslednjoj kafani ostajem do fajronta, a onda kupujem još nekoliko flaša piva, trpam ih u svoj ranac i odlazim na Malakon da tamo dočekam jutro, da uz šum mora vidim kako zraci sunca obasjavaju Havanu. Već naredne noći nalazim sebe u jednom od najboljih noćnih klubova u kojima sam bio. Grad koji ima ovakav noćni klub sa ponosom sebe može da nazove velegradom, ma šta ko mislio o

Moj život u inostranstvu

30.06.2018 u 10:12

Kubanke svojom lepotom brane revoluciju

Mala, polupusta birtijica blizu prenoćišta u bulevaru Salvadora Aljendea pružala mi je prvu pomoć posle leta, svađe, čekanja na avion, pogađanja sa taksistima. U njoj svega nekoliko Kubanaca ispija lokalno pivo „kristal”. I barovi imaju dušu. Ne sećam se imena tog prvog bara u Havani u koji sam svratio, kao što se ne sećam ni imena mnogih duša u koje sam zavirio. A ne pamte ni one mene. Zavirimo tako u nečije oči, baš kao što stupamo na prag nove kafane, osmotrimo šta se u njima dešava, prepoznamo atmosferu, osetimo nešto, popijemo po koje piće ili po koji poljubac. I nema nas više ni u sećanjima. Odnekud napolju dopiru zvuci tropskog ritma. Muzika se ovde čuje neprestano, razleže se duž prljavih i slabo osvetljenih havanskih ulica. Ali te ulice su pune ljudi. Kubanci uveče

Moj život u inostranstvu

23.06.2018 u 17:34

Sloboda lutanja sa rancem na leđima

- Koliko smo ti dužne brate? - Suviše ste lepe da bi imale račun... Sa smeškom na licu vade napojnice i ostavljaju po par dolara na šank. - Srećan ti onda put i šalji nam slike. Javi se ako možeš, nedostajaćeš mi, kaže mi Arijana uz zagrljaj pred odlazak. - I meni... i čuvaj se tamo... nemoj da te ukrade neka Kubanka, dodaje Safir. Šta ti kaže Re? - Ma puti.., besna je što idem.., ne znam kako ću da izguram ovo veče.... - Ne brinem ja za tebe, odosmo.., čuvaj se. Lepotice su otišle kućama a ja sam natočio sebi jedno pivo i nastavio da čistim šank. Kako je ljuta valjalo bi mi i nekoliko viskija da ispijem do kraja. Da se spremim za ostatak večeri. Život ponekad surovo sudi, stvara čudake od nas, bića nerazumljiva ni onima koje voliš više od života. Ili možda samo

Moj život u inostranstvu

18.06.2018 u 15:51

Nemam s kim ni da se posvađam

Rade – Gospodin sa šeširom Da li sam poznavao Radeta? Pa, kako da ne. Znao sam ga. Uglađen, zalizane crne kose, crni, tanki brčići. Dobar je to bio čovek, za sebe najgori. Kako ga znam? Pa bio mi je zet. Prvi put smo se sreli u kafani kod „Lovca”. Sedeo sam tako, eno tamo, baš za onim stolom kraj zida na kome su, iznad moje glave, visili jelenski rogovi i pio kafu. On me je, oslonjen leđima o šank, gledao smešeći se. Kada sam ustao, dobacio je: „Gospodine zaboravili ste šešir”. Odgovorio sam da nemam šešir a on je pokazao rukom na jelenske rogove. Ništa, izvinite, odmahnuo je. Mislio sam samo da je ono na zidu vaš šešir. Tako sam upoznao budućeg zeta... Komšija sa sela U stvari i ne poznajem ja tog čoveka. Moja baba je preko njegove majke

Moj život u inostranstvu

09.06.2018 u 19:11

Zlato sakrila u potpetice i odletela za Ameriku

Davno je to bilo; naša rođaka sa sela, starija devojka, bez posla, bez miraza, došla je u grad da nas, moje dve sestre i mene, čuva, da nam bude dadilja jer su nam roditelji bili zaposleni. Od tada do današnjeg dana ona je za nas bila i ostala -teta. Moja starija sestra često je u njenoj sobi nešto pisala. Teta diktira, sestra poslušno piše. Teta nije znala da piše, bila je nepismena. Ta scena sa sestrom koja sve beleži što joj ona kaže, ponavljala se jednom u mesecu. Zbog bakšiša koji je dobijala, sestra je ćutala ko zalivena, a pisma su letela. Prvo što smo shvatili da idu preko okeana a da odgovori dolaze avionom iz Amerike. Nakon silnih prepiski, garancija, poseta američkoj ambasadi, stigla je i viza i došao je dan da teta u svojoj 48-oj

Moj život u inostranstvu

02.06.2018 u 10:41

Kako sam postao emigrant

„Kakvi su ti planovi? Da li si ovde samo da bi zaradio novac ili planiraš da ostaneš da živiš?” Zvuči neverovatno, ali dok mi ovo pitanje nije postavio jedan kolega uopšte se nisam setio da razmislim o tome. U Nemačku sam emigrirao u julu 2015. godine. U Srbiji sam se loše osećao. Od svoje plate nisam bio u stanju da obezbedim pristojan život ni sebi, ni svojoj porodici. Živeo sam kao hrčak, imao sam gde da spavam i nisam bio gladan. Ono što mi je posebno teško padalo je to što sam poznavao ljude koji ni to nisu uspevali da obezbede. Po profesiji sam medicinski tehničar, radio sam 14 godina u jednoj beogradskoj bolnici i svi su mi zavideli. Imao sam sreće, radio sam posao za koji sam se školovao i koji sam voleo. Ali ljudi su mi zavideli iz drugih razloga. Moja okolina je

Moj život u inostranstvu

26.05.2018 u 15:03

Harisov pogled s druge strane šanka

Te oči su ostale u sećanju. I danas me gledaju. Gledaju, pitaju, traže odgovore i nameću nova pitanja. Odgovore koje nemam, koje niko ne može da im da. Setim ih se ponekad u snu a po nekad i na javi, kada samom sebi objašnjavam da nije moglo drugačije, ili kada sam u društvu pa strancima oko sebe objašnjavam nepravdu nanesenu mojoj braći. Zapenim tako u političke diskusije, udubim se u objašnjavanje istorije onima koji ni sopstveni grad ne mogu da pronađu na mapi, a onda me preseče i kao duh nadzornik iz dubina uma javi se zamućeni pogled crnih mračnih očiju zagledanih u onostrano, u dubinu, u nedogled, u provaliju, u užas, u našu sudbinu. Našu sudbinu, napisah, i shvatih da sam dugo tražio i konačno pronašao i nešto što je naše, zajedničko, što spaja moje i njegove, što nas

Moj život u inostranstvu

19.05.2018 u 10:30

Košulja, prsluk, džemper i hidžab

Pre nešto više od dve godine u našoj firmi počela je da radi Aru, devojka iz Indije. Dobila je sto u blizini moga pa sam bio u prilici da je bolje upoznam od drugih kolega. Beše prijatna, no i uzdržana, ponekad zamišljena, ćutljiva, ali i sposobna i radna. Kada bi razgovarali, neretko je pominjala svoje bližnje u Indiji, pre svih - roditelje, koliko puno su oni uložili u nju, koliko želi da ih vidi samo... Pominjala je i svoju prijateljicu Svetu. U polušali, kazah joj jednom zgodom da i kod nas postoje Svete - Svetlane, dodajući na to i kratku napomenu o značenju tog našeg imena. Na moje iznenađenje, ona odgovori da se značenja poklapaju! Svoju dugu gustu kosu pomalo je nehajno nosila, sve dok je nije, jednog dana, prekrila hidžabom. U poverenju, reče mi da bi i ona volela da lepo izgleda, ali i

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Tag: moj život u inostranstvu