Košulja, prsluk, džemper i hidžab

Pre nešto više od dve godine u našoj firmi počela je da radi Aru, devojka iz Indije. Dobila je sto u blizini moga pa sam bio u prilici da je bolje upoznam od drugih kolega. Beše prijatna, no i uzdržana, ponekad zamišljena, ćutljiva, ali i sposobna i radna.

Kada bi razgovarali, neretko je pominjala svoje bližnje u Indiji, pre svih - roditelje, koliko puno su oni uložili u nju, koliko želi da ih vidi samo... Pominjala je i svoju prijateljicu Svetu. U polušali, kazah joj jednom zgodom da i kod nas postoje Svete - Svetlane, dodajući na to i kratku napomenu o značenju tog našeg imena. Na moje iznenađenje, ona odgovori da se značenja poklapaju!

Svoju dugu gustu kosu pomalo je nehajno nosila, sve dok je nije, jednog dana, prekrila hidžabom. U poverenju, reče mi da bi i ona volela da lepo izgleda, ali i da je zbog vere spremna da žrtvuje mnogo toga.

Te njene reči su me dirnule. Podstakle su me da razmišljam gde je granica koja odvaja želju za prijatnom spoljašnošću od želje za dopadanjem, a ovu od želje za privlačnošću.

Setio sam se i rane mladosti, kad sam možda po prvi put poželeo da pomoću izgleda načinim utisak. Od tada, to sećanje mi se i bez povoda javlja i vraća u poslednji dan 1972. godine. 

Bio sam u osmom razredu, đak Selove škole u Šapcu. Moja školska drugarica Vesna pozvala me je bila kod nje na doček Nove godine. Dolazi društvo iz razreda, a i dve devojčice iz sedmog, Ana i Nada (jedna plavooka, druga zlatokosa). Vesna je bila iz boljestojeće porodice, no ona je tu okolnost smatrala nevažnom.

O pozivu za doček Nove godine malo sam razmišljao sve do pred sam doček. Onda sam se počeo brinuti šta da obučem. Da li što sam brzo rastao, ili se prosto tako desilo, tek ništa prikladno od odeće nisam našao. Videvši o čemu se radi,moja sestra, od mene starija par godina, ponudi mi jednu od svojih košulja. Bila je neutralne boje, pa i dezen joj je bio sasvim u redu, samo još da nije imala prošive spreda…

Majka se trudila da mi završi pleteni prsluk. Nisam mislio da će mi trebati, ali tad mi je dobro bio došao da prekrije košulju. Nažalost, materijala za njega je bilo ponestalo. Nije bilo dovoljno vunice za njegov leđni deo, bolje reći, bilo je, ali neodgovarajuće vrste. Sestra mi onda predloži da preko košulje obučem „dugački” džemper.

Nevolja je bila u tome: ako bih ga zakopčao, nije mi dobro stajao. U suprotnom otkrivala se košulja. Šta da se radi?

Majka reče da obučem sve troje. Košulju će pokriti prsluk a njegov leđni deo - džemper koji onda ne moram zakopčavati.

Nije mi se činilo da je to najbolje rešenje, ali bolje nisam imao...

Kod drugarice sam stigao prvi. Ljubazno me je dočekala. U njenoj sobi u uglu nalazila se vredna kolekcija gramofonskih ploča. Pesma koja se izdvajala i koja će se, te večeri, najviše vrteti govorila je o noćima u belom satenu…

Kako su ostali pristizali, tako je i zabava uzimala maha. Igrali smo, plesali... Vredelo je tad biti u tom društvu i tom uzrastu, u tom gradu i toj zemlji. I sve bi bilo dobro da mi nije postalo pretoplo u džemperu. Kako bih ga rado bio skinuo!

Kasnije sam uvek pazio, kad je odeća u pitanju, da sebe ne dovodim u nepriliku. U životu, pak, nije uvek bilo tako.

Dešavalo mi se više puta, bez obzira na prethodno iskustvo, da usvojim rešenje za koje nisam bio siguran da je i najbolje.

Slično je bilo i u vezi mog odlaska u Australiju devedesetih, s tim da tad nisam odlučivao sam...

Što se tiče Aru, izraz njenog lica se promenio; nema više ni traga od zabrinutosti. Pre par meseci rekla mi je važnu vest da se udaje. I roditelji su joj dali svoj blagoslov! Kad je bila u Indiji da ih poseti, našla je priliku za sebe - konvertita u Islam, kao i ona što je.

Uzimajući u obzir istoriju verskih sukoba u njenoj zemlji, moglo se pretpostaviti da je bila u nezavidnom položaju; postojala je opasnost da bude izopštena iz svoje familije.

Očigledno, za sebe je našla vrlo dobro rešenje, bolje od onoga što sam joj svojevremeno pominjao. 

Dragi Gvozdenov, Adelaida, Australija