Кошуља, прслук, џемпер и хиџаб

Пре нешто више од две године у нашој фирми почела је да ради Ару, девојка из Индије. Добила је сто у близини мога па сам био у прилици да је боље упознам од других колега. Беше пријатна, но и уздржана, понекад замишљена, ћутљива, али и способна и радна.

Када би разговарали, неретко је помињала своје ближње у Индији, пре свих - родитеље, колико пуно су они уложили у њу, колико жели да их види само... Помињала је и своју пријатељицу Свету. У полушали, казах јој једном згодом да и код нас постоје Свете - Светлане, додајући на то и кратку напомену о значењу тог нашег имена. На моје изненађење, она одговори да се значења поклапају!

Своју дугу густу косу помало је нехајно носила, све док је није, једног дана, прекрила хиџабом. У поверењу, рече ми да би и она волела да лепо изгледа, али и да је због вере спремна да жртвује много тога.

Те њене речи су ме дирнуле. Подстакле су ме да размишљам где је граница која одваја жељу за пријатном спољашношћу од жеље за допадањем, а ову од жеље за привлачношћу.

Сетио сам се и ране младости, кад сам можда по први пут пожелео да помоћу изгледа начиним утисак. Од тада, то сећање ми се и без повода јавља и враћа у последњи дан 1972. године. 

Био сам у осмом разреду, ђак Селове школе у Шапцу. Моја школска другарица Весна позвала ме је била код ње на дочек Нове године. Долази друштво из разреда, а и две девојчице из седмог, Ана и Нада (једна плавоока, друга златокоса). Весна је била из бољестојеће породице, но она је ту околност сматрала неважном.

О позиву за дочек Нове године мало сам размишљао све до пред сам дочек. Онда сам се почео бринути шта да обучем. Да ли што сам брзо растао, или се просто тако десило, тек ништа прикладно од одеће нисам нашао. Видевши о чему се ради,моја сестра, од мене старија пар година, понуди ми једну од својих кошуља. Била је неутралне боје, па и дезен јој је био сасвим у реду, само још да није имала прошиве спреда…

Мајка се трудила да ми заврши плетени прслук. Нисам мислио да ће ми требати, али тад ми је добро био дошао да прекрије кошуљу. Нажалост, материјала за њега је било понестало. Није било довољно вунице за његов леђни део, боље рећи, било је, али неодговарајуће врсте. Сестра ми онда предложи да преко кошуље обучем „дугачки” џемпер.

Невоља је била у томе: ако бих га закопчао, није ми добро стајао. У супротном откривала се кошуља. Шта да се ради?

Мајка рече да обучем све троје. Кошуљу ће покрити прслук а његов леђни део - џемпер који онда не морам закопчавати.

Није ми се чинило да је то најбоље решење, али боље нисам имао...

Код другарице сам стигао први. Љубазно ме је дочекала. У њеној соби у углу налазила се вредна колекција грамофонских плоча. Песма која се издвајала и која ће се, те вечери, највише вртети говорила је о ноћима у белом сатену…

Како су остали пристизали, тако је и забава узимала маха. Играли смо, плесали... Вредело је тад бити у том друштву и том узрасту, у том граду и тој земљи. И све би било добро да ми није постало претопло у џемперу. Како бих га радо био скинуо!

Касније сам увек пазио, кад је одећа у питању, да себе не доводим у неприлику. У животу, пак, није увек било тако.

Дешавало ми се више пута, без обзира на претходно искуство, да усвојим решење за које нисам био сигуран да је и најбоље.

Слично је било и у вези мог одласка у Аустралију деведесетих, с тим да тад нисам одлучивао сам...

Што се тиче Ару, израз њеног лица се променио; нема више ни трага од забринутости. Пре пар месеци рекла ми је важну вест да се удаје. И родитељи су јој дали свој благослов! Кад је била у Индији да их посети, нашла је прилику за себе - конвертита у Ислам, као и она што је.

Узимајући у обзир историју верских сукоба у њеној земљи, могло се претпоставити да је била у незавидном положају; постојала је опасност да буде изопштена из своје фамилије.

Очигледно, за себе је нашла врло добро решење, боље од онога што сам јој својевремено помињао. 

Драги Гвозденов, Аделаида, Аустралија