Kubanke svojom lepotom brane revoluciju

Mala, polupusta birtijica blizu prenoćišta u bulevaru Salvadora Aljendea pružala mi je prvu pomoć posle leta, svađe, čekanja na avion, pogađanja sa taksistima. U njoj svega nekoliko Kubanaca ispija lokalno pivo „kristal”.

I barovi imaju dušu. Ne sećam se imena tog prvog bara u Havani u koji sam svratio, kao što se ne sećam ni imena mnogih duša u koje sam zavirio. A ne pamte ni one mene. Zavirimo tako u nečije oči, baš kao što stupamo na prag nove kafane, osmotrimo šta se u njima dešava, prepoznamo atmosferu, osetimo nešto, popijemo po koje piće ili po koji poljubac. I nema nas više ni u sećanjima.

Odnekud napolju dopiru zvuci tropskog ritma. Muzika se ovde čuje neprestano,  razleže se duž prljavih i slabo osvetljenih havanskih ulica. Ali te ulice su pune ljudi. Kubanci uveče izlaze ispred svojih kuća, šetaju  parkovima, postavljaju komšijske stolove na kojima igraju šah i domine, poznaju jedni druge, druže se, i naravno sviraju i pevaju. To je jedno od pravila na ovom ostrvu, ako ima ljudi, biće tu sigurno i muzike.

Ovu muziku najbolje ćete shvatiti ako uopšte ne razumete španski i potpuno se prepustite ritmu posle nekoliko čašica ispijenog ruma. Reči bi to samo pokvarile.

A ta muzika dopire odasvud. To je ritam koje se na ovom ostrvu neprestano čuje. I on je na prvi mah, čini mi se ovim ljudima sve. I bol, i plač, i radost, i uteha. To je ritam koji nošen karibskim vetrom i protkan obližnjim talasima zapljuskuje uho slučajnog prolaznika nenaviknutog na ovaj fenomenalni splet bubnjeva, gitare i prostog pljeskanja ruku i mami ga na još.

Ali to je i ritam, kojim slučajni slušalac, prepuštajući mu se, zaviruje nesvesno i u sopstvenu dušu, ako je uopšte ima. Ritam uz koji se i pleše i plače, ritam  ostavljenih, izmučenih na pravdi Boga i ljudi, vekovima potlačivanih, decenijama osuđivanih, izolovanih, prepuštenih sebi, Karibima i samoći.

On vraća u nepregledne puste ulice, u komšiluke u kojima su vas zaboravili, vraća vas na kapije vaše mladosti ispred kojih ste nekoga čekali, podseća na dane u kojima nije bilo nikoga, ni ljudi, ni pesme, ni utehe.

A onda kao što karibski vetar uzdiže talase iznad ograde avenije Marakon i njima umiva najpoznatiju havansku aveniju, ritam kubanske muzike diže dušu slučajnog prolaznika sa dna vlastitog bitisanja, odvodi ga u vrtlog plesa i uliva nadu u budućnost.

Kubanski muzičari igraju se bubnjevima i žicama gitare baš kao što se život poigrava sa njima, baš kao što se svet i sudbina poigravaju sa ovom izuzetnom nacijom.

Približavam se strogom centru Havane i ulice postaju življe. Sa jednog zida poznata prilika gleda u mene. Če Gevara. Iznad njegove glave natpis na španskom „Revolucija”. Iako su na ostrvu u međuvremenu stasale nove generacije koje ne poznaju doba pre revolucije kada su Kubom vladale marionetske vlade poduprete mafijaškim organizacijama, ova reč se još uvek izgovara sa velikim poštovanjem.

Jer, dok joj je komunističko - marksistički karakter ove revolucije bio manje više nametnut spletom političkih igara i okolnosti, njen istinski izvor jeste želja za slobodom potlačenih, siromašnih, ugnjetavanih i obespravljenih.

I zato, dok stojim ispred ovog murala sa likom najpoznatijeg revolucionara moje pripite usne polusvesno šapuću stihove:

 Da li će sloboda umeti da peva,

 Kao što su sužnji pevali o njoj?

A Kubanke lepotom brane svoju revoluciju. Prelepe, ponosne, preplanulog tela,  izlaze iz svojih oronulih kuća i stanova u vrelu noć. Te prelepe žene okićene ponosom i siromaštvom svojoj pojavom i prkosom najpre izazivaju duboko poštovanje, pa tek onda bude strasti.

Nisu to dronfulje zapadnog sveta napumpanih usana, uvećanih grudi i zategnutih zadnjica. To su prirodne, Bogom dane lepotice čija kosa miriše na kokos, iz čijih pogleda sevaju varnice strasti i čija tela mame na ples. One će vam, ako im se dopadnete, slobodnije od bilo kojih drugih žena na svetu, na ulici dobaciti zavodljivo; „Olaaa amigooo”.

I u tom dobacivanju nema ničeg prostačkog ni grešnog, to je zavodljivo dobacivanje u kome ima i dobrodošlice i flerta i zavođenja i prostodušnog poziva strancu na prijateljstvo.

Sledeće večeri ispijam ture u kafeu „Pariz” u staroj Havani. Bend mi se dopao pa sedim sam za stolom i ređam zelene flašice „kristala”. Bogati matori Rus sa svojim jedva punoletnom pratiljom sve to snima skupocenim telefonom a jedan od članova benda na podijumu uči dve nemačke bakice prvim koracima salse.

Kafe Pariz u Havani. Male i izmučene zemlje izgleda osuđene su da imenima svojih kafana prizivaju svet i da mu se umiljavaju, da mu se udvaraju nazivima bircuza, bioskopa i hotela. Kuba i Srbija slične su po tome.

Malo koji grad u Srbiji nije imao kafanu ili hotel Evropa. Sumnjam da bilo koji grad u Evropi ima hotel Srbiju ili kafe Havanu. Taj svet za kojim čeznu male nacije te iste ljude ne primećuje. Smatra ih svojim kolonijama, interesnim sferama, ili u najboljem slučaju turističkim destinacijama u čijim se skupocenim hotelima nalaze raskoš i udobnost o kojima lokalni stanovnici  mogu samo da sanjaju.

To je taj isti svet koji ovu naciju šest decenija drži u izolaciji, muči je, iživljava se nad njom, dok u isto vreme željni svega što im je nedostupno Kubanci dočekuju strance raširenih ruku i raspevanog srca i u svojim domovima oronulih fasada pružaju im nesebično gostoprimstvo.

Predrag Rudović