Кубанке својом лепотом бране револуцију

Мала, полупуста биртијица близу преноћишта у булевару Салвадора Аљендеа пружала ми је прву помоћ после лета, свађе, чекања на авион, погађања са таксистима. У њој свега неколико Кубанаца испија локално пиво „кристал”.

И барови имају душу. Не сећам се имена тог првог бара у Хавани у који сам свратио, као што се не сећам ни имена многих душа у које сам завирио. А не памте ни оне мене. Завиримо тако у нечије очи, баш као што ступамо на праг нове кафане, осмотримо шта се у њима дешава, препознамо атмосферу, осетимо нешто, попијемо по које пиће или по који пољубац. И нема нас више ни у сећањима.

Однекуд напољу допиру звуци тропског ритма. Музика се овде чује непрестано,  разлеже се дуж прљавих и слабо осветљених хаванских улица. Али те улице су пуне људи. Кубанци увече излазе испред својих кућа, шетају  парковима, постављају комшијске столове на којима играју шах и домине, познају једни друге, друже се, и наравно свирају и певају. То је једно од правила на овом острву, ако има људи, биће ту сигурно и музике.

Ову музику најбоље ћете схватити ако уопште не разумете шпански и потпуно се препустите ритму после неколико чашица испијеног рума. Речи би то само поквариле.

А та музика допире одасвуд. То је ритам које се на овом острву непрестано чује. И он је на први мах, чини ми се овим људима све. И бол, и плач, и радост, и утеха. То је ритам који ношен карибским ветром и проткан оближњим таласима запљускује ухо случајног пролазника ненавикнутог на овај феноменални сплет бубњева, гитаре и простог пљескања руку и мами га на још.

Али то је и ритам, којим случајни слушалац, препуштајући му се, завирује несвесно и у сопствену душу, ако је уопште има. Ритам уз који се и плеше и плаче, ритам  остављених, измучених на правди Бога и људи, вековима потлачиваних, деценијама осуђиваних, изолованих, препуштених себи, Карибима и самоћи.

Он враћа у непрегледне пусте улице, у комшилуке у којима су вас заборавили, враћа вас на капије ваше младости испред којих сте некога чекали, подсећа на дане у којима није било никога, ни људи, ни песме, ни утехе.

А онда као што карибски ветар уздиже таласе изнад ограде авеније Маракон и њима умива најпознатију хаванску авенију, ритам кубанске музике диже душу случајног пролазника са дна властитог битисања, одводи га у вртлог плеса и улива наду у будућност.

Кубански музичари играју се бубњевима и жицама гитаре баш као што се живот поиграва са њима, баш као што се свет и судбина поигравају са овом изузетном нацијом.

Приближавам се строгом центру Хаване и улице постају живље. Са једног зида позната прилика гледа у мене. Че Гевара. Изнад његове главе натпис на шпанском „Револуција”. Иако су на острву у међувремену стасале нове генерације које не познају доба пре револуције када су Кубом владале марионетске владе подупрете мафијашким организацијама, ова реч се још увек изговара са великим поштовањем.

Јер, док јој је комунистичко - марксистички карактер ове револуције био мање више наметнут сплетом политичких игара и околности, њен истински извор јесте жеља за слободом потлачених, сиромашних, угњетаваних и обесправљених.

И зато, док стојим испред овог мурала са ликом најпознатијег револуционара моје припите усне полусвесно шапућу стихове:

 Да ли ће слобода умети да пева,

 Као што су сужњи певали о њој?

А Кубанке лепотом бране своју револуцију. Прелепе, поносне, препланулог тела,  излазе из својих оронулих кућа и станова у врелу ноћ. Те прелепе жене окићене поносом и сиромаштвом својој појавом и пркосом најпре изазивају дубоко поштовање, па тек онда буде страсти.

Нису то дронфуље западног света напумпаних усана, увећаних груди и затегнутих задњица. То су природне, Богом дане лепотице чија коса мирише на кокос, из чијих погледа севају варнице страсти и чија тела маме на плес. Оне ће вам, ако им се допаднете, слободније од било којих других жена на свету, на улици добацити заводљиво; „Олааа амигооо”.

И у том добацивању нема ничег простачког ни грешног, то је заводљиво добацивање у коме има и добродошлице и флерта и завођења и простодушног позива странцу на пријатељство.

Следеће вечери испијам туре у кафеу „Париз” у старој Хавани. Бенд ми се допао па седим сам за столом и ређам зелене флашице „кристала”. Богати матори Рус са својим једва пунолетном пратиљом све то снима скупоценим телефоном а један од чланова бенда на подијуму учи две немачке бакице првим корацима салсе.

Кафе Париз у Хавани. Мале и измучене земље изгледа осуђене су да именима својих кафана призивају свет и да му се умиљавају, да му се удварају називима бирцуза, биоскопа и хотела. Куба и Србија сличне су по томе.

Мало који град у Србији није имао кафану или хотел Европа. Сумњам да било који град у Европи има хотел Србију или кафе Хавану. Тај свет за којим чезну мале нације те исте људе не примећује. Сматра их својим колонијама, интересним сферама, или у најбољем случају туристичким дестинацијама у чијим се скупоценим хотелима налазе раскош и удобност о којима локални становници  могу само да сањају.

То је тај исти свет који ову нацију шест деценија држи у изолацији, мучи је, иживљава се над њом, док у исто време жељни свега што им је недоступно Кубанци дочекују странце раширених руку и распеваног срца и у својим домовима оронулих фасада пружају им несебично гостопримство.

Предраг Рудовић