Trgovac planinskim travama

Moj život u inostranstvu je igra reči iz Rečnika grada u kojem živim. Slikovnica uvezana sećanjem na grad iz kojeg sam otišao. Rečima koje su želele da ispričaju nešto o sebi.

Ponekad me, Markoni, moj „nom de plume“ zamoli da napiše uvod. Ovog puta, nešto o

jednoj lepoj bolesti. Kako kaže, da mi dâ -šlagvort.

Bilo Ko i njegova bolest

Deda je bio Travar. I njegov otac. I moj. Upletene mirisnim travama i jutarnjim sumaglicama planine Miroč, njihove priče su mi izgledale nestvarne kao i detinji snovi. A možda i jesu bile samo takve.

Trgovac planinskih trava, Bilo Ko je patio od čudne boljke malih, vodenih stvari. U pamćenju Travara i Vrača takve bolesti nije bilo. Bolest se javljala samo u Dolini, do koje je putovao onoliko dugo koliko je mladom mesecu bilo potrebno da od desnog pređe u oblik levog mesečevog srpa.

Pred odlazak u Dolinu, Savet staraca bi se okupio oko vatre naložene drvetom iz morske vode. U plamen, koji je zbog soli menjao boju, bacali bi pregršte gorocveta, runolista, trave ive i veprine. Bilo Ko bi sedeo pred njima pokriven ogrtačem iskrica i varnica vatre sa verom da će sagoreti neobičnu bolest u njemu. A onda bi, sa karavanom Trgovca, pre prvih petlova, sišao niz Planinu.

Bilo Ko je osećao veliku žudnju za malim stvarima: šakom kišnice u dubu oborenog hrasta, rosom na laticama magnolije i perunike. Za baricama krečnjačkih tepsija toplih gejzera. Zimi, za ledenim iglicama džinovskih borovih krošnji u vrhovima planina. Otopljenim pahuljama na penastim brzacima potoka.

Kada bi brojanje dana zamenio brojanjem meseci provedenih u Dolini, njegovo se raspoloženje primetno menjalo. Stvari bi poprimile boje kojima nedostaje žuta. Usne oblik nesretnog polumeseca.

Sa dlana nestale linije sreće. Sedeo bi tako bespomoćan sa dlanovima okrenutim ka zamišljenim kvrgama visokih planina.

Zašto se tako osećao, Bilo Ko nije znao da odgovori na to pitanje. Mogao je doduše da jede ili hoda. Mogao je da radi ono što mu je zadato da radi. Po povratku na Planinu bolest bi jednostavno iščezla. On je u zamci vradžbina koju su doneli oblaci zla, rekli bi Travari i Vrači.

Prošle su tri berbe trava od kako je Bilo Ko oboleo od te bolesti, kad je u selo došao neki starac sa magarcem natovarenim velikim korpama od pruća. Bilo je vreme berbi planinskih trava. Starac je, kad na njegovim sandalama nije bilo rose, po sunčanom danu, brao a onda na mestima suvog vazduha razastirao i sušio mirišljave trave.

Noću je, sa Travarima i Vračima, razgovarao o neobičnim susretima, čudesima i bolestima. Ispričaću vam priču o jednoj lepoj bolesti, započeo je starac. Da, baš tako-lepa bolest.

Sedeo sam u krčmi za istim stolom sa nekim mornarom. Najtužnijim koga sam ikada sreo. Dok je ispijao krčag sa vinom, žalio mi se na svoju bolest.

Bolest lavande, tako je rekao. Sva mora kojima sam plovio, nebo, jedra bila su obojena bojom lavande. Čak i ovaj sto i ti ste u toj boji. Tužan sam i nesretan, moj prijatelju.

More ti je u krvi, rekao sam mu. Lavanda u duši. Brod ne možeš da usidriš usred polja lavande. Uvek će ti jedno od njih nedostajati. Tvoja je bolest neizlečiva. Ona je u tvojoj riznici sećanja. Ne otvaraj je često.

Kad god je otvoriš na licu će ti ostati pečat nesretnog ili sretnog polumeseca. Razumeš, živećeš stalno u prošlosti. Nećeš ni primetiti cvetanje magnolije. Pogledao me je klimajući glavom. Mislim da ti verujem, starče. Zatim smo popili po krčag vina i zapevali. Mornarevoj bolesti dao sam ime nostalgija.

Eto, od toga pati Bilo Ko, povikaše Travari.

Na odlasku nagradiše starca retkim travama i pozvaše ga da sledećeg leta bude njihov gost.

Mnogo godina kasnije, ponekad bi moje usne dobijale neki čudan oblik.

Ako se dobro sećam, baš onakav kakav je imao Bilo Ko.

***

Markoni mi je ovog puta dao šlagvort ali mi je ostavio sasvim malo prostora.

Nostalgija

Ideš dole na odmor, upita me Tomo.

Rekoh, da planiram.  (Dole znači tamo, preko vode.)

A i to dole deli se na: dole i gore. Dubrovnik i Beograd.

Žena, dole kod svojih. Ja kod mojih - gore.

Ponekad zajedno na obe strane. Mesec-dva, pa nazad.

Nostalđija, nostalđija. Al Bano.

Nostalgija, nostalgija. Oliver.

Deca na drugu stranu. Mauricijus. Honduras. Japan.

Džipson braders. Vanesa Mej.

Oni pune riznicu nostalgije.

Mi ponekad zavirimo. Nemamo previše vremena.

Unuke, doktor, kupovine, prijatelji, pozorište.

Pa opet doktor, pa unuke, deca.

I taj-či ponedeljkom, to zaboravih.

Tomo kaže da bi dole putovao samo vozom.

On nikada nije bio dole.

Njegova riznica sećanja je zaključana već trideset godina.

U Pandorinoj kutiji je. Tako misli.

Tomo najbolje zna.

Miodrag Topić, Toronto