Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.05	117.75	117.4
102.95	103.57	103.26
126.99	127.76	127.38

20.07.2018 у 14:52

Мој живот у иностранству је игра речи из Речника града у којем живим. Сликовница увезана сећањем на град из којег сам отишао. Речима које су желеле да испричају нешто о себи. Понекад ме, Маркони, мој „nom de plume“ замоли да напише увод. Овог пута, нешто о једној лепој болести. Како каже, да ми дâ -шлагворт. Било Ко и његова болест Деда је био Травар. И његов отац. И мој. Уплетене мирисним травама и јутарњим сумаглицама планине Мироч, њихове приче су ми изгледале нестварне као и детињи снови. А можда и јесу биле само такве. Трговац планинских трава, Било Ко је патио од чудне бољке малих, водених ствари. У памћењу Травара и Врача такве болести није било. Болест се јављала само у Долини, до које је путовао онолико дуго колико је младом месецу било потребно да од

Мој живот у иностранству

13.07.2018 у 11:07

Кад Данци губе у јамбу

На почетку мог боравка у Данској предложи моја тадашња боља половина, иначе Данкиња, да играмо јамб. Наравно пристанем, јер ако сам у нечему био добар и у својим студентским данима онда је то управо била та игра. Наоштрим сва чула и кренем. И стварно, убрзо добијем први јамб, који је јако важан у колони одоздо на горе. Таман хтедох да то прославим крицима одушевљења и да мало кињим мог противника, баш како то београдска правила игре налазу, али авај. Пре тога Ан, коју сам од милосте звао Ана, устаје, прилази ми грлећи ме и честитајући на успеху. Ја прво зачуђен, а потом и мало љут због одузетог права на ликовање запитах је да ли јој је јасно да играмо једно против другог и да, можда због тог истог јамба она може да изгуби партију. Фото Пиксабеј Одговорила је да јој је

Мој живот у иностранству

06.07.2018 у 14:48

Православље стигло на Кубу

Поноћ је прошла, биртије се затварају, тек по неки локал остаје отворен и док тумарам уличицама из једне капије појављује се лепотица ноћи. Пресреће ме и зове унутра. Не, нисам пијан. Прелепа је, нема више од двадесет две, три. Али звуци музике иза угла дају ми утисак да бар још једна кафана ипак ради. Гледам је за тренутак, смејем се и одлазим, окрећем се и шаљем јој пољубац. Зове ме да се вратим. У тој последњој кафани остајем до фајронта, а онда купујем још неколико флаша пива, трпам их у свој ранац и одлазим на Малакон да тамо дочекам јутро, да уз шум мора видим како зраци сунца обасјавају Хавану. Већ наредне ноћи налазим себе у једном од најбољих ноћних клубова у којима сам био. Град који има овакав ноћни клуб са поносом себе може да назове велеградом, ма шта ко мислио о

Мој живот у иностранству

30.06.2018 у 10:12

Кубанке својом лепотом бране револуцију

Мала, полупуста биртијица близу преноћишта у булевару Салвадора Аљендеа пружала ми је прву помоћ после лета, свађе, чекања на авион, погађања са таксистима. У њој свега неколико Кубанаца испија локално пиво „кристал”. И барови имају душу. Не сећам се имена тог првог бара у Хавани у који сам свратио, као што се не сећам ни имена многих душа у које сам завирио. А не памте ни оне мене. Завиримо тако у нечије очи, баш као што ступамо на праг нове кафане, осмотримо шта се у њима дешава, препознамо атмосферу, осетимо нешто, попијемо по које пиће или по који пољубац. И нема нас више ни у сећањима. Однекуд напољу допиру звуци тропског ритма. Музика се овде чује непрестано, разлеже се дуж прљавих и слабо осветљених хаванских улица. Али те улице су пуне људи. Кубанци увече излазе испред

Мој живот у иностранству

23.06.2018 у 17:34

Слобода лутања са ранцем на леђима

- Колико смо ти дужне брате? - Сувише сте лепе да би имале рачун... Са смешком на лицу ваде напојнице и остављају по пар долара на шанк. - Срећан ти онда пут и шаљи нам слике. Јави се ако можеш, недостајаћеш ми, каже ми Аријана уз загрљај пред одлазак. - И мени... и чувај се тамо... немој да те украде нека Кубанка, додаје Сафир. Шта ти каже Ре? - Ма пути.., бесна је што идем.., не знам како ћу да изгурам ово вече.... - Не бринем ја за тебе, одосмо.., чувај се. Лепотице су отишле кућама а ја сам наточио себи једно пиво и наставио да чистим шанк. Како је љута ваљало би ми и неколико вискија да испијем до краја. Да се спремим за остатак вечери. Живот понекад сурово суди, ствара чудаке од нас, бића неразумљива ни онима које волиш више од живота. Или можда само мислиш

Мој живот у иностранству

18.06.2018 у 15:51

Немам с ким ни да се посвађам

Раде – Господин са шеширом Да ли сам познавао Радета? Па, како да не. Знао сам га. Углађен, зализане црне косе, црни, танки брчићи. Добар је то био човек, за себе најгори. Како га знам? Па био ми је зет. Први пут смо се срели у кафани код „Ловца”. Седео сам тако, ено тамо, баш за оним столом крај зида на коме су, изнад моје главе, висили јеленски рогови и пио кафу. Он ме је, ослоњен леђима о шанк, гледао смешећи се. Када сам устао, добацио је: „Господине заборавили сте шешир”. Одговорио сам да немам шешир а он је показао руком на јеленске рогове. Ништа, извините, одмахнуо је. Мислио сам само да је оно на зиду ваш шешир. Тако сам упознао будућег зета... Комшија са села У ствари и не познајем ја тог човека. Моја баба је преко његове мајке сазнала

Мој живот у иностранству

09.06.2018 у 19:11

Злато сакрила у потпетице и одлетела за Америку

Давно је то било; наша рођака са села, старија девојка, без посла, без мираза, дошла је у град да нас, моје две сестре и мене, чува, да нам буде дадиља јер су нам родитељи били запослени. Од тада до данашњег дана она је за нас била и остала -тета. Моја старија сестра често је у њеној соби нешто писала. Тета диктира, сестра послушно пише. Тета није знала да пише, била је неписмена. Та сцена са сестром која све бележи што јој она каже, понављала се једном у месецу. Због бакшиша који је добијала, сестра је ћутала ко заливена, а писма су летела. Прво што смо схватили да иду преко океана а да одговори долазе авионом из Америке. Након силних преписки, гаранција, посета америчкој амбасади, стигла је и виза и дошао је дан да тета у својој 48-ој

Мој живот у иностранству

02.06.2018 у 10:41

Како сам постао емигрант

„Какви су ти планови? Да ли си овде само да би зарадио новац или планираш да останеш да живиш?” Звучи невероватно, али док ми ово питање није поставио један колега уопште се нисам сетио да размислим о томе. У Немачку сам емигрирао у јулу 2015. године. У Србији сам се лоше осећао. Од своје плате нисам био у стању да обезбедим пристојан живот ни себи, ни својој породици. Живео сам као хрчак, имао сам где да спавам и нисам био гладан. Оно што ми је посебно тешко падало је то што сам познавао људе који ни то нису успевали да обезбеде. По професији сам медицински техничар, радио сам 14 година у једној београдској болници и сви су ми завидели. Имао сам среће, радио сам посао за који сам се школовао и који сам волео. Али људи су ми завидели из других разлога. Моја околина је сматрала

Мој живот у иностранству

26.05.2018 у 15:03

Харисов поглед с друге стране шанка

Те очи су остале у сећању. И данас ме гледају. Гледају, питају, траже одговоре и намећу нова питања. Одговоре које немам, које нико не може да им да. Сетим их се понекад у сну а по некад и на јави, када самом себи објашњавам да није могло другачије, или када сам у друштву па странцима око себе објашњавам неправду нанесену мојој браћи. Запеним тако у политичке дискусије, удубим се у објашњавање историје онима који ни сопствени град не могу да пронађу на мапи, а онда ме пресече и као дух надзорник из дубина ума јави се замућени поглед црних мрачних очију загледаних у онострано, у дубину, у недоглед, у провалију, у ужас, у нашу судбину. Нашу судбину, написах, и схватих да сам дуго тражио и коначно пронашао и нешто што је наше, заједничко, што спаја моје и његове, што нас повезује

Мој живот у иностранству

19.05.2018 у 10:30

Кошуља, прслук, џемпер и хиџаб

Пре нешто више од две године у нашој фирми почела је да ради Ару, девојка из Индије. Добила је сто у близини мога па сам био у прилици да је боље упознам од других колега. Беше пријатна, но и уздржана, понекад замишљена, ћутљива, али и способна и радна. Када би разговарали, неретко је помињала своје ближње у Индији, пре свих - родитеље, колико пуно су они уложили у њу, колико жели да их види само... Помињала је и своју пријатељицу Свету. У полушали, казах јој једном згодом да и код нас постоје Свете - Светлане, додајући на то и кратку напомену о значењу тог нашег имена. На моје изненађење, она одговори да се значења поклапају! Своју дугу густу косу помало је нехајно носила, све док је није, једног дана, прекрила хиџабом. У поверењу, рече ми да би и она волела да лепо изгледа, али и

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству