Харисов поглед с друге стране шанка

Те очи су остале у сећању. И данас ме гледају. Гледају, питају, траже одговоре и намећу нова питања.

Одговоре које немам, које нико не може да им да.

Сетим их се понекад у сну а по некад и на јави, када самом себи објашњавам да није могло другачије, или када сам у друштву па странцима око себе објашњавам неправду нанесену мојој браћи.

Запеним тако у политичке дискусије, удубим се у објашњавање историје онима који ни сопствени град не могу да пронађу на мапи, а онда ме пресече и као дух надзорник из дубина ума јави се замућени поглед црних мрачних очију загледаних у онострано, у дубину, у недоглед, у провалију, у ужас, у нашу судбину.

Нашу судбину, написах, и схватих да сам дуго тражио и коначно пронашао и нешто што је наше, заједничко, што спаја моје и његове, што нас повезује и што нам је исто.

Судбина.

Судбина је сурова куча у коју не верујем. Верујем у могућност избора, али опет, нисмо бирали другaчије, већ управо тако као нам је данас. И зато ни сам нисам сигуран да ли су те очи биле загледане у судбину или у неки заједнички грех?

Његови тврде да нам језик није исти. Ни порекло. Ни дедови, ни презимена, ни обичаји, ни хлеб који расте на пољима која се међе. Моји тврде да су они некад били ми, па су променили и језик и обичаје, и веру, и да су силно желели да постану нова нација.

Вере нам сигурно нису исте, то не спори нико. А све остало...

Освануо је предиван мајски дан у Јужном Висконсину. Прво сунце, прва шетња кратких рукава после белог ужаса зиме на америчком средњем западу. У кафани није било никога па сам чистио нешто по шанку, а онда сам окренувши се спазио да имам госта.

Седео је мирно за шанком, скрушених руку, скоро као у исповедаоници. Густа црна коса, чекињаста брада и раскопчана дугмад на кошуљи подсећали су ме на ликове са омота екс Ју бендова из седамдесетих. Обрве црне, неочешљане, готово горштачке, а испод њих очи са погледом који га је разликовао од континента на коме смо се срели.

И док наслућујем шта је и ко би могао бити точим му пиво, говорим цену, а он ми пружа кредитну картицу. Гледам име и видим, Харис.

Ћутимо загледани у његову пивску чашу. Пита ме за име и одакле сам.

- Предраг, Зајечар, Источна Србија, одговарам.

- Ја сам из Сарајева, додаје он на Енглеском.

Питамо један другог стандардна питања... како си... као је овде... колико си дуго ту... идеш ли често кући?

Ту је каже од 1994. Лепо се снашао, оженио, има малу фирму. Пита ме знам ли наше људе који знају металургију, има каже за њих увек посла. Никада каже није био назад, никада се није враћао у Сарајево. Нити ће. А опет, додаје, сећа се времена од пре рата, своје младости, свог детињства. Није нам, чини му се, било тако лоше.

На тренутак му се поглед промени, засија другим сјајем, брада задрхти, чини ми се да би ми нешто рекао, а он само опет погледа у чашу, отпије гутљај и врати се у свој свет. Ћаскамо тако, мало на Енглеском, мало ћутећи и гледајући се. Одлази остављајући ми добру напојницу.

Према години у којој је емигрирао могао сам даље само да нагађам шта ли му се све десило и да претпостављам каква ли је његова прича пре него што је овде, чини ми се бар на тренутке, нашао неки свој мир. То га наравно нисам, и никада га не бих упитао. А нисам ни могао јер никада га више нисам видео. Отишао је и поред напојнице заувек ми оставио и тај поглед који ће ето и пар година од нашег сусрета и даље гледати кроз мене, и тренутак о коме ћу размишљати.

Те очи, обрве и поглед остале су заувек у мом уму да ме подсећају како је било мени када једном шест година нисам одлазио кући. А како ли је њему после двадесет и две? Или како ли је било моме деда-ујаку, краљевом официру заробљеном у Априлском рату који је после преживљених немачких логора емигрирао у Америку и вратио се у отаџбину један једини пут, после пуних педесет година?

А како ли је било тек чика Жарку, ађутанту војводе Јевђевића кога сам пред смрт упознао у Канади и који је сакривао старачке сузе деведесетогодишњака причајући о својој кући у коју се никада није вратио.

Шта ли му то не дâ да оде? Да ли је у питању нешто што је за време рата згрешио, или нешто што су згрешили према њему не знам, једино знам да на земаљским судовима поглед у очима није никакав доказ, али на оном последњем суду који сви плаћамо, тај поглед ће га, шта год његови грехови били, сигурно откупити и оправдати. У то сам дубоко уверен.

Добро је да тог јутра за мојим шанком није било никога осим лепе плавооке менаџерке.

Никога ко би могао да сведочи о сусрету два Балканца. Ионако, ма на ком језику нас двојица причали, ти странци ништа не би разумели. Док је излазио из кафане и док сам га погледом пратио како одлази ка свом аутомобилу, најискреније, из дубине срца тихо сам прошапутао:

- Нека ти је са срећом брате.

Давно је прошла поноћ. Нема никога ко би у ово време попио са мном, ракија је попијена, прешао сам на виски. До мене су напола испијена флаша и чинија са ледом. Жао ми је што нема неког да до ране зоре лечимо ране, онако како се то ради у Балканским кафанама, а опет, било би ми најпаметније да одем да спавам, сутра рано устајем, ваља се вратити животу.

Било би паметно, али не да ми се. Неће ми сан на очи.

Точим пиће само себи, али ипак нисам сам. Ту су и Харисове очи. Седе за мојим шанком и гледају у мене.

Предраг Рудовић