Како сам постао емигрант

„Какви су ти планови? Да ли си овде само да би зарадио новац или планираш да останеш да живиш?”

Звучи невероватно, али док  ми ово питање није поставио један колега уопште се нисам сетио да размислим о томе. У Немачку сам емигрирао у јулу 2015. године. У Србији сам се лоше осећао. Од своје плате нисам био у стању да обезбедим пристојан живот ни себи, ни својој породици. Живео сам као хрчак, имао сам где да спавам и нисам био гладан. Оно што ми је посебно тешко падало је то што сам познавао људе који ни то нису успевали да обезбеде.

По професији сам медицински техничар, радио сам 14 година у једној београдској болници и сви су ми завидели. Имао сам среће, радио сам посао за који сам се школовао и који сам волео. Али људи су ми завидели из других разлога. Моја околина је сматрала да сам баш срећан, радим у државној фирми (читај ништа не радим) и да наравно примам велику плату.

У реалности та плата је износила око 35.000 динара. Посла је било преко главе. Нама су  једноставно недостајали људи, болнице. Са бројем кревета, особља и материјала којим је болница располагала било је немогуће збринути толики број пацијената. То је довело до тога да здравствени систем није доступан, да пацијенти морају да чекају више сати да дођу на ред. Оно што не могу да схватим ни дан данас, је свест прошечног грађанина Србије. Пацијенти нису били љути на систем, на политичаре… сви су били љути на особље. Један део пацијената сматрао да је заправо особље узрок њихових невоља, да је проблем само то што ми нећемо да радимо и да је цео здравствени систем само терет овој држави. Ја то видим сасвим супротно. Мислим да је здравствени систем један од стубова друштва, и да са оваквим системом Србија нема неку перспективу.

Емиграција здравствених радника у Немачку је у основи једноставан процес. Уписао сам курс језика, положио Б1 испит на Гете Институту, нашао посао и са уговором предао документа у амбасаду.

Тек у тренутку давања отказа постао сам свестан ситуације у којој сам се налазио. Тада сам се први пут стварно уплашио и запитао да ли је морало баш овако? Иза себе сам оставио породицу, посао, све.

У почетку сам радио као болничар, део Немачке у ком сам радио није признавао нашу диплому. Радио сам два посла истовремено и зарађивао сам око 1.700 евра у почетку, па у каснијем периоду и до 2.000 евра. Радио сам око 200 сати месечно, издржавао сам породицу у Србији и себе у Немачкој. Мој први велики проблем је био стан. Живео сам по изнајмљеним собама, а да би се моја породица квалификовала за добијање визе, уз наравно плату морао сам да обезбедим и стамбене услове. 

Мислим да је лакше научити немачки, него наћи стан у неком већем граду. Друга велика препрека је нострификација дипломе. Процедура се разликује у зависности од дела земље где се нострификација ради. У појединим деловима Немачке уз сертификат о познавању језика и потврду о вишегодишњем искуству у струци, колеге добијају директнио признавање диполме. У делу земље у ком сам ја био запослен, морао сам да идем на праксу, после које сам стекао право да полажем стручни испит.

Сад сам запослен у једној од највећих клиника у земљи, са нострификованом дипломом био сам у прилици да бирам посао. Плата је такође значајно порасла. Када бих рекао да је овде све идеално, лагао би, али опет пуно је лакше. И овде као и у Србији има пуно посла, и овде има мањак особља. Разлика између Немачке и Србије је у томе, што Немци имају свест о значају здравственог система за друштво, свесни су да имају мање људи него што им је потребно и  активно раде на томе да привуку што је могуће више људи.

Милан Павловић, Хамбург, Немачка