Pravoslavlje stiglo na Kubu

Ponoć je prošla, birtije se zatvaraju, tek po neki lokal ostaje otvoren i dok tumaram uličicama iz jedne kapije pojavljuje se lepotica noći. Presreće me i zove unutra. Ne, nisam pijan. Prelepa je, nema više od dvadeset dve, tri.  Ali zvuci muzike iza ugla daju mi utisak da bar još jedna kafana ipak radi.

Gledam je za trenutak, smejem se i odlazim, okrećem se i šaljem joj poljubac. Zove me da se vratim. U toj poslednjoj kafani ostajem do fajronta, a onda kupujem još nekoliko flaša piva, trpam ih u svoj ranac i odlazim na Malakon da tamo dočekam jutro, da uz šum mora vidim kako zraci sunca obasjavaju Havanu.

Već naredne noći nalazim sebe u jednom od najboljih noćnih klubova u kojima sam bio. Grad koji ima ovakav noćni klub sa ponosom sebe može da nazove velegradom, ma šta ko mislio o Havani. „Fabrika umetnosti”, nekadašnja fabrička hala pretvorena u splet barova, galerija, restorana brze hrane, baštu, bioskopsku salu, jedinstveno mesto koje ovom gradu daje imidž svetske prestonice. „Fabrika” je svetska izložba lepotica, jer u ovom klubu upoznajem Iranke, Šveđanke, Namibijke, Meksikanke, Čileanke, par Srpkinja.

U bašti kluba uz dobre „mohitose” mlada Čileanka priča mi o revoluciji. Došla je da lično poseti mesta kojima se divila čitajući istorijske knjige. Priča mi o Fidelu i Če Gevari, o Kastrovom govoru po ulasku u Havanu, o beloj golubici koja je celo vreme stajala na njegovom ramenu. Slušam je pomalo odsutno jer moju pažnju privlači mlada meleskinja dvadesetih godina u crnoj haljini otkrivenih leđa, neverovatne crne kose čiji pramenovi padaju po dekolteu.

Svaka je žena izazov, dok se prvi put ne skine...

Sutradan, uz kasni doručak i jaku kafu zaričem se i sebi i svom domaćinu da neću više ni kapi. Moram nekoliko dana da provedem i trezan. I zato odlazim najpre na još jednu kafu u maleni kafe-galeriji na trgu Kristo, pa u šetnju ulicom Prado, havanskom verzijom Knez Mihajlove.

Umetnici, muzika, oldtajmeri i oronule fasade četiri su reči koje najbolje opisuju ovaj grad u kome se čini da je vreme stalo. Slikari, muzičari, vajari, izrađivači nakita od svih mogućih materijala, prodavci suvenira, svi su tu, okupljeni u glavnoj šetačkoj zoni.

Šetam, razgledam, cenkam se, kupujem. Svuda me usput presreću prodavci pravih i falsifikovanih kubanskih cigara na crno nudeći čuvenu „kohibu” po daleko nižoj ceni od one u prodavnicama. Posle šetnje svraćam u čuveni bar „La Floridita” omiljeno svratište Ernesta Hemingveja, čija bista danas stoji za šankom. Jeste da sam se zarekao da neću više, ali zbog značaja ovog istorijskog mesta moram jedan „dakari”, još sada i stvarno neću više.

Nedelja. Poslednji dan pred polazak kući.

Stojim u malenoj grčkoj pravoslavnoj crkvici i prvi put u životu slušam Svetu Liturgiju na španskom. Na Kubu je stiglo i pravoslavlje, doduše tek nepunu deceniju, ali raduje me da vidim da je malena crkvica puna Kubanaca. Kubanski komunisti nikada nisu proganjali religiju, sloboda veroispovesti je zagarantovana pa je i ova crkvica poklon kubanskog naroda grčkom narodu.

„Još malo šetnje uz more, i gotovo”, rekao je poznati pesnik čiji mi stihovi odzvanjaju u sećanju dok poslednju noć provodim šetajući Marakonom. Daleko od svega onoga što mi je rođenjem dato na jednom, i svega što sam svojom odlukom od svog života napravio na drugom kontinentu, ja po ko zna koji put tropskim obalama šetam sam.

”Da li je to samoća ili sloboda?", pita me čika Bukovski iz magnovenja mog vlastitog uma.

„Ja sam sam na ovoj obali koju ste predali bezvoljno", odgovaram ovom guruu pijanstva u mislima.

Sutradan, pri povratku, dok čekam drugi avion na aerodromu u Atlanti krupne kapi kiše udaraju u prozorsko staklo. Liče mi na suze.

Još jedan beg je završen, natrag u realnost. Vraćam se. Negde sam čitao da te istinski vole jedino oni koji su zaljubljeni u tvoje ludilo. Valjda će me čekati?

Srećan sam bio za sve ove godine lutanja bežanja i samoće, ali nekako mi se u poslednje vreme čini da su najsrećnije one lutalice koje imaju čemu da se vrate.

Starim? Predajem se? Navikavam se na lepotu i dobrotu? Možda, ali ne. Ne. To nisam ja. Biće još begova. Svet je veliki. Kambodža, Nepal, Indonezija...

Svuda po svetu nalazi se i neki deo mene.