Kup.	Prod.	Sred.
117.01	117.71	117.36
102.53	103.15	102.84
126.73	127.49	127.11

Moj život u inostranstvu

23.05.2016 u 18:04

Jedne sunčane subote, pola godine nakon selidbe u Ameriku, seo sam u kola i krenuo za Dulut, grad na jezeru Superior, na severu Minesote. Pre toga sam pitao komšiju Krisa: „Koliko dugo se putuje do Duluta?” Reče mi: „Ja sam prošle godine vozio pet sati.” Seo sam u auto i nagazio gas do daske. Vozio sam preko 250 kilometara na sat. Misilo sam da je američka policija blaga poput naše: složiš im dobru priču, i, ako si im simpa, puste te uz očinski prekor poznate rečenice: „Aj sad polako. Ako te još jednom budem video da tako juriš, nagrabusio si.” Stigao sam u Dulut za sat i deset minuta. Sve vreme sam vozio u cik-cak. Koristio sam pomoćne trake. Odlučio sam da se vratim za samo sat vremena, bez onih deset minuta, i vozio natrag još brže. Poput napaljenog klinca sam proveravao

Moj život u inostranstvu

16.05.2016 u 12:35

Cigla iz Tokija

Kad prvi put i zauvek zakoračiš u vrelo i sparno tokijsko leto, svašta ti pada na pamet, ali ni ne slutiš šta te je snašlo. Kao na nečiju moćnu zapoved: „Nazad u Pepeljugu!”, od akademca i svetskog čoveka u trenu postaješ nepismen i pomalo neotesani stranac. Čak ni automatizmi naučeni od malih nogu više ne vrede jer što je bilo desno postaje levo, kao što dole postaje na gore ili kraj – početak. Ako u silnoj želji da isprobaš svoje novo kupatilo ne proletiš kroz klizna vrata, otvarajući ih na „normalan” način, čeka te novo iznenađenje – tuš je na suprotnom zidu od kade! Kako li im je samo to promaklo? Japanska kada se svako veče puni vrućom vodom, u kojoj se onda, jedno po jedno, izmenjaju svi ukućani. Ako si deo ekipe, kad na tebe dođe red, prvo se dobro nasapunjaš sedeći na drvenoj

Moj život u inostranstvu

11.05.2016 u 14:48

Kako se kaže (Rečnik Toronta)

CASA LOMA – ZAMAK NA BREGU Zamak iz dečijih snova ser Henrija, raskošan kao zamak Kamelot kralja Artura, i zatočeno vreme proteklog veka. Davno je napustio zamak, kada su moć i bogatstvo promenili stranu i kad na nebu više nije bilo zvezda naklonjenih njemu. Ponekad se samo, u balskoj dvorani, zavrti čigra od snova ser Henrija i ledi Meri. LITTLE ITALY – ITALIJANSKI DISTRIKT I moj Markoni. Tako sam ga zvao jer je to prosto išlo uz bar „Italija”. Svratimo tamo „samo na po jednu”, kasnije vijugamo između granitnih ploča sa urezanim imenima poznatih Italijana. Voleo je da peca, pravi roštilj, klasičnu muziku, foto-aparat i svoj stari oldsmobil. Voleo je svoju familiju i rodni grad, na Velikoj Moravi. Markonija je rano napustila sreća. Kratak život zapisan u genima. Nedostaje

Moj život u inostranstvu

06.05.2016 u 11:39

Sam na kijevskom aerodromu

U firmi u kojoj sam radio bio sam nezadovoljan. Intenzivno sam tražio novi posao, ali znajući da je teško doći do posla, nisam prekidao postojeći. Taj proces trajao je preko godinu dana. Za sve to vreme samo iz jedne firme pozvali su me na razgovor, ali njihov predlog bio je lošiji od onog što ja već imam. Nisam to prihvatio. Onda se pojavio oglas u kome se traže kandidati iz moje struke za rad u inostranstvu. Bilo je navedeno da je u pitanju građevinska firma koja radi u Rusiji, Ukrajini i Kazahstanu. Sve to izgledalo mi je privlačno, ali ne mnogo realno. Smatrajući da pokušajem ništa ne gubim, konkurisao sam. Posle dvadesetak dana pozvali su me na razgovor. Moj plus je bio što radim u građevinarstvu, a tokom razgovora sam ostavio pozitivan utisak. Kazali su mi da će me sigurno

Moj život u inostranstvu

01.05.2016 u 13:17

Vaskrs u Melburnu

Naš osamnaesti Vaskrs u Australiji. Sve je isto kao i kod kuće; radost i nada u novi život, bojena jaja, voštanica na stolu. Napolju eukaliptusi umesto lipa, kukubare i papagaji umesto žunja i slavuja. U našoj ulici mirno kao i drugih nedelja, samo pred kućom grčke familije više kola nego obično. Vaskrs je svuda isti ma gde bio, zato što je Vaskrs u srcu i svuda se sa sobom nosi. Doneli smo sa sobom u Melburn i svoju slavu, ikonu Svetog Đorđa i doveli dvoje dece. Došli sa namerom da ostanemo, započnemo život bez straha od budućeg dana, bez porodičnih partija i lažnih mesija, posvećeni svojim profesijama, deci i prijateljima. Tokom prvih poseta Srbiji rodbina nas je pitala jesmo li srećni sto smo u Australiji. Obično sam odgovarao da smo više srećni što nismo ovde, a da ćemo tek videti

Moj život u inostranstvu

26.04.2016 u 13:16

Inženjer i vanbračno dete

Po preporuci jednog lokalnog projektanta, predstavnika investitora, angažovali smo inženjera iz Hrvatske. Bilo nam je čudno odakle ga poznaje devojka koja ga preporučuje, imajući u vidu da je ona Ruskinja koja je rođena i sve vreme živi u gradu u kome radimo. Na naše pitanje, objasnila je da je on već radio ovde za jednu hrvatsku firmu. Sve je bilo kako je rekla: korektan, profesionalan i pre svega prijatan čovek. Lepo je bilo sarađivati sa njim. Naglasio je da je oženjen i da ima dve kćerke. Često je imao telefonske pozive iz Hrvatske i bilo je jasno da razgovara sa suprugom. Često su ga zvale i kćerke. Videlo se da sa njima razgovara sa posebnim zadovoljstvom. Voleo je i da priča o njima. Direktor projekta bio je zadovoljan kako on obavlja svoj posao i smatrao je da je njegovo

Moj život u inostranstvu

18.04.2016 u 17:48

Estetika beznađa

Studiram u Hajdelbergu u Nemačkoj i uskoro se vraćam u Srbiju. Ovo nije tekst o šarmantnim ulicama starog grada, zamku koji se uzdiže nad njim, najstarijem univerzitetu u Nemačkoj, stazama kojima su hodali mislioci i romantičarski pesnici, vidikovcima, mostovima, niti o tome kako sam „izgubila svoje srce u Hajdelbergu”. Potvrđujem sve njegove lepote. Moji boravci u inostranstvu u poređenju sa onima koji odluče da ostanu dugo, na neodređeno ili zauvek, vrlo su kratki, taman dovoljni da me sve vreme drži turistička ili studentska opijenost, da sagledam najpre (a možda i samo) dobre strane i pokoju lošu. Moja iskustva života u inostranstvu su kratka, ušuškana u sigurnosti studentskih domova, izvesnosti studentskog života, bezbrižnosti putovanja, uživanju u iskustvima i učenju. Stoga ne

Moj život u inostranstvu

11.04.2016 u 14:39

Decembarsko leto

Osjećam vrelinu vazduha u grlu koja me guši već neko vrijeme. Baš kao da se uvuče u pore po čitavom tijelu i ne odlazi dok ne obgrli celo moje biće. Podsetnik da je ipak ljeto, iako je decembar. Čudno, zar ne? Ma nije, bar ne svima. Toplina udara u glavu i sad kreće dublje, putuje ka vijugama. Javljaju se sjećanja na hladna jutra, na bunde, šalove, rukavice što mi je baba isplela jedne zime. Imale su neke male zvončiće na krajevima. I simpatičan ’rižin bod’ sa sličicom novogodišnjeg bora. A bijele vune kao snijeg koji nije padao često. Tek ponekad, na radost djece iz varoši. Neke stare sanke iz potkrovlja nalazile su mjesto kraj drva iscijepanih za zimu, tu dolje blizu kapije, u slučaju da ipak padne. Ali zaista je padao rijetko, pa bi zimu uglavnom provodili smišljajući kako

Moj život u inostranstvu

06.04.2016 u 13:24

Moj vanila život

Čitam pre neki dan kako je jedna naša pevačica došla na ovo naše udaljeno ostrvo Mauricijus jer je ovde neće naći paparaci. Čitam i smejem se, ali vam ne mogu reći zašto žena je prešla tako dalek put da bi imala privatnost. Živimo na Mauricijusu, rajskom ostrvu i negdašnjem staništu ptice dodo. Kada sam prvi put došla ovde i ušetala u jedan usamljeni kompleks prodavnica, pažnju su mi privukli proizvodi sa ostrva Rodrigez, koje je najudaljenije ostrvo u Indijskom okeanu, a pripada Mauricijusu. Gledam proizvode, a žena, Kreolka, upita me odakle sam. Kada je čula, sa prilično dobrim akcentom mi reče: Dobar dan! Tako sam zavolela Mauricijus. Zavisno odakle dolazite, ostrvo možete doživeti kao zelenu oazu, kao pustinju ili kao selo. Naši najčešći gosti su Francuzi i Južnoafrikanci i za njih je

Moj život u inostranstvu

01.04.2016 u 13:20

Jedan kupio plac, drugi drogu

Rat je najdublji socijalni konflikt koji civilizacija poznaje, ali se i ratovi međusobno razlikuju. Najgori je građanski, kakav je bio i onaj u Bosni iza kog su ostale hiljade ratne siročadi. Kada je počela kakva-takva poratna obnova, supruga i ja smo doveli kod sebe u Frankfurt dva dječaka – izbjegla iz različitih gradova. Jedino im je zajedničko bilo da im je rat odnio i roditelje i krov nad glavom. Preko dana su radili u firmama naših prijatelja, a slobodno vrijeme provodili zajedno sa nama, u gotovo porodičnoj harmoniji, iako se do njihova stradanja nismo ni vidjeli. Odmah po svojoj prvoj zaradi, jedan se stidljivo obratio mojoj supruzi: „Teta, da li biste Vi čuvali moje pare?” Ova je to, naravno, prihvatila, odvojila jedan koverat i tu „slagala” njegove

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Tag: moj život u inostranstvu