Cigla iz Tokija

Kad prvi put i zauvek zakoračiš u vrelo i sparno tokijsko leto, svašta ti pada na pamet, ali ni ne slutiš šta te je snašlo. Kao na nečiju moćnu zapoved: „Nazad u Pepeljugu!”, od akademca i svetskog čoveka u trenu postaješ nepismen i pomalo neotesani stranac. Čak ni automatizmi naučeni od malih nogu više ne vrede jer što je bilo desno postaje levo, kao što dole postaje na gore ili kraj – početak.

Ako u silnoj želji da isprobaš svoje novo kupatilo ne proletiš kroz klizna vrata, otvarajući ih na „normalan” način, čeka te novo iznenađenje – tuš je na suprotnom zidu od kade! Kako li im je samo to promaklo? Japanska kada se svako veče puni vrućom vodom, u kojoj se onda, jedno po jedno, izmenjaju svi ukućani. Ako si deo ekipe, kad na tebe dođe red, prvo se dobro nasapunjaš sedeći na drvenoj klupici, pa se onda spereš pod tušem, stojeći na podu, i tek na kraju bućneš u toplu kadu, na desetak minuta blaženog dremuckanja.

Učenje japanskog je priča za sebe. Počinje se uglavnom nekim udžbenikom na engleskoj latinici. Sve je politički korektno: glavni likovi su Amerikanci, poneka žena, pa onda Japanci i ostale manjine. Liči na realni život koliko i reportaža Si-En-Ena iz rodnog kraja. Krene nabolje tek u japanskoj školi, gde nije pristojno pominjati latinicu, a već posle dve-tri nedelje i oba japanska slogovna pisma postaju nedovoljna. Valja učiti kineske znakove – bar prvih par hiljada. Ponekad i sami Japanci crtaju ta slova prstom po vazduhu ili po otvorenom dlanu da bi jedan drugom objasnili neku reč ili ime. Prvih pedeset je lako i zabavno. Sledećih pedeset još lakše, jedino što, dok ih ne naučiš, zaboraviš one prve. Nada za uspeh opet jenjava. „Japanski je kao okean”, teši me jedan Englez, „zaroniš naglavačke, pa kad zafali vazduha, a dno se ne vidi, u oštrom luku zaokrećeš prema površini.”

Učenje lokalnih manira još je važnije. S pojedinim stvarima nema popuštanja: ono naše „malo zakasnio” tamo ne postoji, ili si na vreme, ili nisi – tačka. Kao strancu, ipak ti dosta gledaju kroz prste. Dovoljno je da poštuješ pravila pristojnog ponašanja koja važe u tvojoj zemlji...

Mojoj zemlji? Čoveče! Ni danas mi nije jasno, ali dobro, ovo je samo priča o novom početku na dalekom arhipelagu gde se hleb odjednom više ne jede ili se jede sasvim retko, a riža postaje nasušna.

Dragan Stojković Piksi na naslovnoj strani fudbalskog magazina

Kao u svim uspešnim civilizacijama, kuhinja je jedan od stubova japanske kulture. Kad, kako i šta se jede? Šta se pije? Kako se čuvaju drevne tradicije i umeća, a kako stvaraju nove ili usvajaju strane? Baveći se ovim i sličnim pitanjima, svašta se o Japancima može naučiti, ali su moje ambicije bar u početku bile mnogo skromnije – najesti se, a bez hleba.

Sedim tako u restoranu pored sredovečnog biznismena u besprekornom odelu s kravatom. Čim mu donesu činiju udon-rezanca, on s pomalo glumljene ravnodušnosti razdvaja drvene štapiće i u sekundi ščepa prvu žrtvu. Srk. Pa opet srk, srk… u ravnomernim intervalima i otresito. Uz svaki srk broj nežnih belih rezanaca se smanjuje, da bi za nekoliko minuta u činiji ostala samo supa s onesvešćenim kolutićima mladog luka.

Mislim, ako sad još i podrigne, munuću ga laktom. Srećom nije. Nekoliko ručkova dalje, i sam sam srkao sve u šesnaest. To namah popravi atmosferu s domaćima, a ne smeta ni ako te ostali stranci gledaju zgranuto ili sa strahopoštovanjem pred tolikom maestrijom u lokalnim običajima. A što se tiče egzaltacije ukusa i mirisa usled mešanja vazduha, supe i vrele testenine, kojom se to srkanje kulturno opravdava – ko oseti, oseti.

Za Flamance kažu da se rađaju s ciglom u stomaku, što im onda ne da da ikad napuste rodnu grudu. Sasvim paradoksalno, ja sam takvu ciglu jedini put osetio napuštajući Tokio. Nje je, doduše, ubrzo nestalo, ali je povratak u zapadnu realnost bio dug i bolan – prava tranzicija.

Nekako u to vreme izašao je sad već legendarni film „Lost in Translation” (Izgubljeni u prevodu) Sofije Kopole. Film o dvoje stranaca u Tokiju zabeležio je planetarni uspeh, a mnoge zemlje su zadržale originalni engleski naslov jer je po pravilu neprevodiv. Označava i ono i one što se gube pri prevodu. Amerika ko Amerika – optimizam pobeđuje: Bil Mari se sit ispriča sa staricom u bolničkoj čekaonici, a da nijedno ne govori jezik onog drugog, pa na kraju propriča i sa svojom mladom zemljakinjom Skarlet Johanson, svežom i lepom kao kap rose.

Mnogo godina kasnije, i dalje mi se desi da ponovo pogledam taj film, kao nijedan drugi, i da pomislim da je Sofija bila u pravu i da je, eto, progovorila i o nama iz ove „Politikine” rubrike čitalaca pisaca i pomalo eternauta.

N. Ercegovac