Цигла из Токија

Кад први пут и заувек закорачиш у врело и спарно токијско лето, свашта ти пада на памет, али ни не слутиш шта те је снашло. Као на нечију моћну заповед: „Назад у Пепељугу!”, од академца и светског човека у трену постајеш неписмен и помало неотесани странац. Чак ни аутоматизми научени од малих ногу више не вреде јер што је било десно постаје лево, као што доле постаје на горе или крај – почетак.

Ако у силној жељи да испробаш своје ново купатило не пролетиш кроз клизна врата, отварајући их на „нормалан” начин, чека те ново изненађење – туш је на супротном зиду од каде! Како ли им је само то промакло? Јапанска када се свако вече пуни врућом водом, у којој се онда, једно по једно, измењају сви укућани. Ако си део екипе, кад на тебе дође ред, прво се добро насапуњаш седећи на дрвеној клупици, па се онда спереш под тушем, стојећи на поду, и тек на крају бућнеш у топлу каду, на десетак минута блаженог дремуцкања.

Учење јапанског је прича за себе. Почиње се углавном неким уџбеником на енглеској латиници. Све је политички коректно: главни ликови су Американци, понека жена, па онда Јапанци и остале мањине. Личи на реални живот колико и репортажа Си-Ен-Ена из родног краја. Крене набоље тек у јапанској школи, где није пристојно помињати латиницу, а већ после две-три недеље и оба јапанска слоговна писма постају недовољна. Ваља учити кинеске знакове – бар првих пар хиљада. Понекад и сами Јапанци цртају та слова прстом по ваздуху или по отвореном длану да би један другом објаснили неку реч или име. Првих педесет је лако и забавно. Следећих педесет још лакше, једино што, док их не научиш, заборавиш оне прве. Нада за успех опет јењава. „Јапански је као океан”, теши ме један Енглез, „зарониш наглавачке, па кад зафали ваздуха, а дно се не види, у оштром луку заокрећеш према површини.”

Учење локалних манира још је важније. С појединим стварима нема попуштања: оно наше „мало закаснио” тамо не постоји, или си на време, или ниси – тачка. Као странцу, ипак ти доста гледају кроз прсте. Довољно је да поштујеш правила пристојног понашања која важе у твојој земљи...

Мојој земљи? Човече! Ни данас ми није јасно, али добро, ово је само прича о новом почетку на далеком архипелагу где се хлеб одједном више не једе или се једе сасвим ретко, а рижа постаје насушна.

Драган Стојковић Пикси на насловној страни фудбалског магазина

Као у свим успешним цивилизацијама, кухиња је један од стубова јапанске културе. Кад, како и шта се једе? Шта се пије? Како се чувају древне традиције и умећа, а како стварају нове или усвајају стране? Бавећи се овим и сличним питањима, свашта се о Јапанцима може научити, али су моје амбиције бар у почетку биле много скромније – најести се, а без хлеба.

Седим тако у ресторану поред средовечног бизнисмена у беспрекорном оделу с краватом. Чим му донесу чинију удон-резанца, он с помало глумљене равнодушности раздваја дрвене штапиће и у секунди шчепа прву жртву. Срк. Па опет срк, срк… у равномерним интервалима и отресито. Уз сваки срк број нежних белих резанаца се смањује, да би за неколико минута у чинији остала само супа с онесвешћеним колутићима младог лука.

Мислим, ако сад још и подригне, мунућу га лактом. Срећом није. Неколико ручкова даље, и сам сам сркао све у шеснаест. То намах поправи атмосферу с домаћима, а не смета ни ако те остали странци гледају згрануто или са страхопоштовањем пред толиком маестријом у локалним обичајима. А што се тиче егзалтације укуса и мириса услед мешања ваздуха, супе и вреле тестенине, којом се то сркање културно оправдава – ко осети, осети.

За Фламанце кажу да се рађају с циглом у стомаку, што им онда не да да икад напусте родну груду. Сасвим парадоксално, ја сам такву циглу једини пут осетио напуштајући Токио. Ње је, додуше, убрзо нестало, али је повратак у западну реалност био дуг и болан – права транзиција.

Некако у то време изашао је сад већ легендарни филм „Lost in Translation” (Изгубљени у преводу) Софије Кополе. Филм о двоје странаца у Токију забележио је планетарни успех, а многе земље су задржале оригинални енглески наслов јер је по правилу непреводив. Означава и оно и оне што се губе при преводу. Америка ко Америка – оптимизам побеђује: Бил Мари се сит исприча са старицом у болничкој чекаоници, а да ниједно не говори језик оног другог, па на крају проприча и са својом младом земљакињом Скарлет Јохансон, свежом и лепом као кап росе.

Много година касније, и даље ми се деси да поново погледам тај филм, као ниједан други, и да помислим да је Софија била у праву и да је, ето, проговорила и о нама из ове „Политикине” рубрике читалаца писаца и помало етернаута.

Н. Ерцеговац