Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.04	117.74	117.39
102.86	103.48	103.17
127.14	127.91	127.53

23.05.2016 у 18:04

Једне сунчане суботе, пола године након селидбе у Америку, сео сам у кола и кренуо за Дулут, град на језеру Супериор, на северу Минесоте. Пре тога сам питао комшију Криса: „Колико дуго се путује до Дулута?” Рече ми: „Ја сам прошле године возио пет сати.” Сео сам у ауто и нагазио гас до даске. Возио сам преко 250 километара на сат. Мисило сам да је америчка полиција блага попут наше: сложиш им добру причу, и, ако си им симпа, пусте те уз очински прекор познате реченице: „Ај сад полако. Ако те још једном будем видео да тако јуриш, награбусио си.” Стигао сам у Дулут за сат и десет минута. Све време сам возио у цик-цак. Користио сам помоћне траке. Одлучио сам да се вратим за само сат времена, без оних десет минута, и возио натраг још брже. Попут напаљеног клинца сам проверавао

Мој живот у иностранству

16.05.2016 у 12:35

Цигла из Токија

Кад први пут и заувек закорачиш у врело и спарно токијско лето, свашта ти пада на памет, али ни не слутиш шта те је снашло. Као на нечију моћну заповед: „Назад у Пепељугу!”, од академца и светског човека у трену постајеш неписмен и помало неотесани странац. Чак ни аутоматизми научени од малих ногу више не вреде јер што је било десно постаје лево, као што доле постаје на горе или крај – почетак. Ако у силној жељи да испробаш своје ново купатило не пролетиш кроз клизна врата, отварајући их на „нормалан” начин, чека те ново изненађење – туш је на супротном зиду од каде! Како ли им је само то промакло? Јапанска када се свако вече пуни врућом водом, у којој се онда, једно по једно, измењају сви укућани. Ако си део екипе, кад на тебе дође ред, прво се добро насапуњаш седећи на дрвеној

Мој живот у иностранству

11.05.2016 у 14:48

Како се каже (Речник Торонтa)

CASA LOMA – ЗАМАК НА БРЕГУ Замак из дечијих снова сер Хенрија, раскошан као замак Камелот краља Артура, и заточено време протеклог века. Давно је напустио замак, када су моћ и богатство променили страну и кад на небу више није било звезда наклоњених њему. Понекад се само, у балској дворани, заврти чигра од снова сер Хенрија и леди Мери. LITTLE ITALY – ИТАЛИЈАНСКИ ДИСТРИКТ И мој Маркони. Тако сам га звао јер је то просто ишло уз бар „Италија”. Свратимо тамо „само на по једну”, касније вијугамо између гранитних плоча са урезаним именима познатих Италијана. Волео је да пеца, прави роштиљ, класичну музику, фото-апарат и свој стари олдсмобил. Волео је своју фамилију и родни град, на Великој Морави. Марконија је рано напустила срећа. Кратак живот записан у генима. Недостаје

Мој живот у иностранству

06.05.2016 у 11:39

Сам на кијевском аеродрому

У фирми у којој сам радио био сам незадовољан. Интензивно сам тражио нови посао, али знајући да је тешко доћи до посла, нисам прекидао постојећи. Тај процес трајао је преко годину дана. За све то време само из једне фирме позвали су ме на разговор, али њихов предлог био је лошији од оног што ја већ имам. Нисам то прихватио. Онда се појавио оглас у коме се траже кандидати из моје струке за рад у иностранству. Било је наведено да је у питању грађевинска фирма која ради у Русији, Украјини и Казахстану. Све то изгледало ми је привлачно, али не много реално. Сматрајући да покушајем ништа не губим, конкурисао сам. После двадесетак дана позвали су ме на разговор. Мој плус је био што радим у грађевинарству, а током разговора сам оставио позитиван утисак. Казали су ми да ће ме сигурно

Мој живот у иностранству

01.05.2016 у 13:17

Васкрс у Мелбурну

Наш осамнаести Васкрс у Аустралији. Све је исто као и код куће; радост и нада у нови живот, бојена јаја, воштаница на столу. Напољу еукалиптуси уместо липа, кукубаре и папагаји уместо жуња и славуја. У нашој улици мирно као и других недеља, само пред кућом грчке фамилије више кола него обично. Васкрс је свуда исти ма где био, зато што је Васкрс у срцу и свуда се са собом носи. Донели смо са собом у Мелбурн и своју славу, икону Светог Ђорђа и довели двоје деце. Дошли са намером да останемо, започнемо живот без страха од будућег дана, без породичних партија и лажних месија, посвећени својим професијама, деци и пријатељима. Током првих посета Србији родбина нас је питала јесмо ли срећни сто смо у Аустралији. Обично сам одговарао да смо више срећни што нисмо овде, а да ћемо тек видети

Мој живот у иностранству

26.04.2016 у 13:16

Инжењер и ванбрачно дете

По препоруци једног локалног пројектанта, представника инвеститора, ангажовали смо инжењера из Хрватске. Било нам је чудно одакле га познаје девојка која га препоручује, имајући у виду да је она Рускиња која је рођена и све време живи у граду у коме радимо. На наше питање, објаснила је да је он већ радио овде за једну хрватску фирму. Све је било како је рекла: коректан, професионалан и пре свега пријатан човек. Лепо је било сарађивати са њим. Нагласио је да је ожењен и да има две кћерке. Често је имао телефонске позиве из Хрватске и било је јасно да разговара са супругом. Често су га звале и кћерке. Видело се да са њима разговара са посебним задовољством. Волео је и да прича о њима. Директор пројекта био је задовољан како он обавља свој посао и сматрао је да је његово ангажовање пун

Мој живот у иностранству

18.04.2016 у 17:48

Естетика безнађа

Студирам у Хајделбергу у Немачкој и ускоро се враћам у Србију. Ово није текст о шармантним улицама старог града, замку који се уздиже над њим, најстаријем универзитету у Немачкој, стазама којима су ходали мислиоци и романтичарски песници, видиковцима, мостовима, нити о томе како сам „изгубила своје срце у Хајделбергу”. Потврђујем све његове лепоте. Моји боравци у иностранству у поређењу са онима који одлуче да остану дуго, на неодређено или заувек, врло су кратки, таман довољни да ме све време држи туристичка или студентска опијеност, да сагледам најпре (а можда и само) добре стране и покоју лошу. Моја искуства живота у иностранству су кратка, ушушкана у сигурности студентских домова, извесности студентског живота, безбрижности путовања, уживању у искуствима и учењу. Стога не знам,

Мој живот у иностранству

11.04.2016 у 14:39

Децембарско лето

Осјећам врелину ваздуха у грлу која ме гуши већ неко вријеме. Баш као да се увуче у поре по читавом тијелу и не одлази док не обгрли цело моје биће. Подсетник да је ипак љето, иако је децембар. Чудно, зар не? Ма није, бар не свима. Топлина удара у главу и сад креће дубље, путује ка вијугама. Јављају се сјећања на хладна јутра, на бунде, шалове, рукавице што ми је баба исплела једне зиме. Имале су неке мале звончиће на крајевима. И симпатичан ’рижин бод’ са сличицом новогодишњег бора. А бијеле вуне као снијег који није падао често. Тек понекад, на радост дјеце из вароши. Неке старе санке из поткровља налазиле су мјесто крај дрва исцијепаних за зиму, ту доље близу капије, у случају да ипак падне. Али заиста је падао ријетко, па би зиму углавном проводили смишљајући како ћемо га

Мој живот у иностранству

06.04.2016 у 13:24

Мој ванила живот

Читам пре неки дан како је једна наша певачица дошла на ово наше удаљено острво Маурицијус јер је овде неће наћи папараци. Читам и смејем се, али вам не могу рећи зашто жена је прешла тако далек пут да би имала приватност. Живимо на Маурицијусу, рајском острву и негдашњем станишту птице додо. Када сам први пут дошла овде и ушетала у један усамљени комплекс продавница, пажњу су ми привукли производи са острва Родригез, које је најудаљеније острво у Индијском океану, а припада Маурицијусу. Гледам производе, а жена, Креолка, упита ме одакле сам. Када је чула, са прилично добрим акцентом ми рече: Добар дан! Тако сам заволела Маурицијус. Зависно одакле долазите, острво можете доживети као зелену оазу, као пустињу или као село. Наши најчешћи гости су Французи и Јужноафриканци и за њих је

Мој живот у иностранству

01.04.2016 у 13:20

Један купио плац, други дрогу

Рат је најдубљи социјални конфликт који цивилизација познаје, али се и ратови међусобно разликују. Најгори је грађански, какав је био и онај у Босни иза ког су остале хиљаде ратне сирочади. Када је почела каква-таква поратна обнова, супруга и ја смо довели код себе у Франкфурт два дјечака – избјегла из различитих градова. Једино им је заједничко било да им је рат однио и родитеље и кров над главом. Преко дана су радили у фирмама наших пријатеља, а слободно вријеме проводили заједно са нама, у готово породичној хармонији, иако се до њихова страдања нисмо ни видјели. Одмах по својој првој заради, један се стидљиво обратио мојој супрузи: „Тета, да ли бисте Ви чували моје паре?” Ова је то, наравно, прихватила, одвојила један коверат и ту „слагала” његове

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству