Како сам заглавио у америчком затвору

Једне сунчане суботе, пола године након селидбе у Америку, сео сам у кола и кренуо за Дулут, град на језеру Супериор, на северу Минесоте. Пре тога сам питао комшију Криса: „Колико дуго се путује до Дулута?”

Рече ми: „Ја сам прошле године возио пет сати.” Сео сам у ауто и нагазио гас до даске. Возио сам преко 250 километара на сат. Мисило сам да је америчка полиција блага попут наше: сложиш им добру причу, и, ако си им симпа, пусте те уз очински прекор познате реченице: „Ај сад полако. Ако те још једном будем видео да тако јуриш, награбусио си.”

Стигао сам у Дулут за сат и десет минута. Све време сам возио у цик-цак.  Користио сам помоћне траке. Одлучио сам да се вратим за само сат времена, без оних десет минута, и возио натраг још брже. Попут напаљеног клинца сам проверавао могућности новог аутомобила. Као и у доласку, поново сам користио широке помоћне траке одличних аутопутева за претицање. Неколико километара од Дулута ме је снимила полицијска патрола из хеликоптера, коју нисам приметио. Полицајци из хеликоптера су јавили дулутској полицији да ме јуре колима. Међутим, то им није било лако. Пошто нисам знао да ме јуре, а моја машина је била мало бржа од пандурског форда, дулутска полиција није имала шансе. Безуспешно су ме јурили стотинак километара. Не могавши да ме стигну, дулутски полицајци су јавили полицији из Карлтон тауна који се налазио испред мене да ми постави блокаду на путу. Шест патролних возила ме је чекало на травњаку, поред аутопута. Пролетео сам поред њих, али сам почео да кочим када сам их угледао. Зауставио сам се пар стотина метара даље. Укључили су сирене и појурили за мном. Окружили су ме са свих шест аутомобила, извадили пиштоље и почели панично да вичу: „Руке увис! Напусти возило са рукама у ваздуху! Лези на земљу са рукама на леђима!” Помислих: „Ови нису нормални, који им је мој?” Детаљно су претресли возило.

Дулутски полицајци, који су ме јурили, стигли су на место догађаја тек петнаестак минута касније. Изашли су из кола и почели да псују: „Шта радиш, идиоте?” Мислили су да сам кримос. Хтели су одмах тај дан да ме стрпају у ћорку. Међутим, брзо сам се прибрао и смислио уверљиву причу: „Људи, нисам имао појма да ме јурите, иначе бих се одмах зауставио. Па нисам нарко-дилер да бежим од вас. Жена ме је звала на мобилни и рекла да су она и тек рођена беба болесни. Жена је била у полусвесном стању када смо се последњи пут чули.” Увидевши да нисам криминалац, рекли су ми: „Океј, пустићемо те, али да за две недеље дођеш у Карлтон Таун на суђење.” Тада још нисам био навикнут на ригорозне америчке прописе.

На дан суђења сам устао у пет ујутру и упутио се у Карлтон Таун. Понео сам чековну књижицу и психички се припремио за велику новчану казну. У чекаоници суда ми је пришао дежурни полицајац и питао ме: „Шта се десило?” „Ма, ухватили су ме за брзу вожњу. Имао сам неки хитни случај.” Пандур ми рече: „Само признај кривицу и казна ће ти бити минимална.” Нисам имао искуства са оваквим стварима. Пошто сам признао кривицу, што је иначе било грешка, како сам касније сазнао од адвоката, судија је брзо изрекао пресуду: „Оборио си рекорд што се тиче брзине у историји Минесоте. Осуђујем те на десет дана затворске казне. Када изађеш из затвора, бићеш годину дана на условној. Уз то, новчана казна ти је 560 долара.” Нисам могао да верујем. Два пандура су ми одмах ставила лисице на руке и одвела у затвор преко пута суда, као да воде окорелог криминалца.

У затвору су ми узели отиске и сликали ме спреда и из оба профила, као у филмовима. Дали су ми затворски зелени комбинезон из једног дела, веш, чарапе, белу мајицу и плаве платнене патике. Рекли су ми да морам да им предам сву личну гардеробу. Када сам се пресвукао, дежурна пандурка Џил ми је објашњавала затворска правила.

Питао сам је: „Реци ми, Џил, како изгледају те ћелије?” „Па у њима има по осам људи, а кревети су на спрат.” „Да ли можеш да ме сместиш у изоловану ћелију, јер не желим да будем заједно са криминалцима?”

„Јеси ли нормалан? У изолације иду само окорели криминалци, укључујући убице. Тамошњи услови су катастрофални.” „У том случају, молим те да ми доделиш кревет на спрату, у самом углу. Ко зна шта може тим поремећеним главама у ћелији да падне на памет”, казао сам плашећи се евентуалног напаствовања. Учинила ми је то и обећала да ће ми помоћи да раније изађем из затвора за добро понашање, ако будем следио њене инструкције. Након тога ми је саопштила правилник: „Доручак је у шест ујутру, ручак у дванаест, а вечера у пет. Ти и цимери из ћелије ћете пола сата дневно имати право да играте баскет у дворишту, пола сата ћете бити у библиотеци и пола сата у теретани.”

„Ето, па ти и даље вози ко лудак”, рекох себи. Ушао сам у ћелију и сео за сто који је, баш као и четири столице око њега, био направљен од метала и закован за бетонски под ћелије. Сви затвореници су се одмах окупили око мене, ко да игра бела мечка. Један од њих, двадесеттрогодишњак, смејао ми се што сам покуњен због затворске казне од 10 дана. Уз смех ми рече да он излази тек кад напуни 41. „Шта ти фали овде? Имаш туш, грејање, клопу, све за џ.” „Све то имам и код куће”. „Е, па неки од нас немају”, рече. Следећег дана су га позвали у судницу и продужили му затвор за још две године због неких додатних крађа.

Један Индијанац је неколико дана пре мог доласка ухватио Џил за гузу, након чега је осуђен да ради у оближњем каменолому, где је сломио ногу. С обзиром на то да је полиција претпоставила да је намерно сломио ногу, нису га ослободили физичког рада. Морао је да ломи камен са ногом у гипсу. Цимери су били углавном ситни лопови, али нису испољавали агресију. Били су дружељубиви. Рекао сам им да нећу устајати у шест ујутро и дозволио им да поделе мој доручак, што су са одушевљењем прихватили. У девет увече су полицајци угасили светла у ћелији и наредили спавање. Друштво је наставило да ћаска. Будући да су причали пуним гласом, из звучника се зачуо мушки глас: „Тишина! Спавај!” На средини ћелије је био микрофон помоћу ког су чувари чули сваки мало гласнији шум. Купатило ћелије је уместо врата имало велики отвор у зиду, тако да ми затвореници нисмо имали приватност ни током вршења нужде и туширања. У ћелији је био телефон са кога смо могли да зовемо на рачун прималаца позива (ако овај прихвати позив).

Ујутру нам је Џил је донела четкице и пасте за зубе, жилете и гел за бријање, али нисам хтео да се бријем, јер сам се плашио да не добијем неку заразну болест. У девет смо ми затвореници изашли у двориште на баскет. Поделили смо се по тимовима/ћелијама. Приметио сам да ме је један лик из друге ћелије стално посматра уз неки глупи осмех. Покушао сам да га игноришем, али када ми се овај током игре приближавао да ме шатро чува, било ми је јасно какве су му намере.

Обратио сам се Џил, која је читала књигу, и рекао: „Позлило ми је. Нешто ми није у реду са стомаком.” „Хоћеш ли да те одведем у амбуланту?” Шапнуо сам јој: „Ма, није ми позлило, него се онај манијак залепио уз мене. Води ме ме у библиотеку, молим те”. „Важи. Ионако ће остали из твоје ћелије доћи тамо за петнаестак минута. Тамо можеш да читаш књиге и новине. Такође, ако желиш, можеш да узмеш књигу са собом у ћелију.”

Од самог почетка јој је било јасно да не припадам том друштву. Рекла ми је: „Слушај, мој ти је савет, да не би био заробљен у ћелији, пријави се на добровољни рад. Ја ћу ти средити лак посао. Даћу ти дугачку четку којом ћеш мало чистити под затвора, без потребе да се сагињеш. Онда ћеш ићи у вешерницу да убацујеш веш у машину за прање и сушење, након чега ћеш га слагати у ормар. Све то време ћеш моћи да се крећеш по целом затвору. Дозволићу ти да користиш библиотеку и теретану кад год зажелиш. Осим тога, донећу ти мали телевизор у вешерницу.”

Када сам се вратио у ћелију, приметио сам да се неколико затвореника свакодневно по неколико пута крију испод туш кабине. Нисам хтео ништа да их питам с тим у вези. Једног поподнева пар сати након што су њих тројица били у туш кабини, Џил је улетела са стражарима који су претражили целу ћелију и нашли дуван за жвакање. Питала нас је: „Ко је унео ово?” Сви смо ћутали. Нико од мојих цимера није желео да ода тајну. Џил је рекла: „Ако ми не кажете ко је ово унео, сви у ћелији ће добити додатна три дана у затвору за казну.” Након тога је љутито изашла. Претпоставио сам да је дуван унео Индијанац који је повредио ногу, с обзиром на то да је ишао на рад у каменолом и на превијање у болницу. Након инцидента сам изашао из ћелије да чистим затвор, а Џил је пришла и шапнула ми: „Ова казна не важи за тебе. Знам да немаш ништа са тим.”

Шестог дана од када су ме затворили, слагао сам опрани веш у вешерници, слушајући радио. Џил је ушла и рекла: „Имам лепу вест. Сутра излазиш из затвора.” Нисам могао да верујем. Наставила је: „Средила сам ти да те пусте три дана раније за добро понашање, иако по закону није предвиђено раније напуштање затвора у случају минималне, то јест десетодневне казне.”

За дивно чудо, нису ми одузели возачку дозволу.  Наочаре за сунце су ми биле у колима, а с обзиром на то да је био сунчан јулски дан, након шест дана у тамној ћелији, сунце ме је толико забљеснуло да сам се једва довукао тих пар стотинак метара до кола. Возећи полако, разгледао сам природу око себе и први пут у животу ценио слободу. Свратио сам у први ресторан и наручио велики сочни амерички бифтек. Онако блед и гладан сам уживао у храни као никада пре. То ми је била најукуснија порција у животу. Помислих како човек почиње да цени ствари које узима здраво за готово тек када их изгуби.

Дејан Маринковић