Мој ванила живот

Читам пре неки дан како је једна наша певачица дошла на ово наше удаљено острво Маурицијус јер је овде неће наћи папараци. Читам и смејем се, али вам не могу рећи зашто, жена је прешла тако далек пут да би имала приватност.

Живимо на Маурицијусу, рајском острву и негдашњем станишту птице додо. Када сам први пут дошла овде и ушетала у један усамљени комплекс продавница, пажњу су ми привукли производи са острва Родригез, које је најудаљеније острво у Индијском океану, а припада Маурицијусу. Гледам производе, а жена, Креолка, упита ме одакле сам. Када је чула, са прилично добрим акцентом ми рече: Добар дан! Тако сам заволела Маурицијус.

Зависно одакле долазите, острво можете доживети као зелену оазу, као пустињу или као село. Наши најчешћи гости су Французи и Јужноафриканци и за њих је овде рај. За људе који воле транге-франге и гужву, овде је прилично пусто, а они који овде живе, а нису ту и рођени, после неког времена почињу да се осећају као да живе на селу. Рођени Маурицијци су потомци надничара из Индије и Африке. Просечна плата им је око 300-400 долара, осећају се „Маурицијцима” и уопште их не занима одакле су им преци дошли, али су им захвални што су тај корак направили. Ретко ко од њих има прилику да негде путује зато што су им најближа дестинација Сејшели, који су још мање насељени, или Јужна Африка, на четири и по сата лета. Тако да када причате са њима, чујете да су поносни на своју лепу земљу, не знају да та земља има било какве проблеме или може боље, јер они за боље не знају.

Ово су веома срећни људи јер им је топло 365 дана годишње. Најнижа температура ретко да падне испод 20 степени на обали, кише буду обилне и живописне, али сат времена касније као да ништа није било, осим што је трава још зеленија а вулканска брда још шумовитија. Изнад наше куће често видим зелене папагаје или рајске птице које прелете, па не знам да ли сањам или је то стварност. На почетку сам мислила, као номад ветеран, „ма ово ће ми све досадити”, али, ето, сваки пут кад погледам океан, застане ми дах...

Океан је сваки дан другачији, некад тих, некад намрешкан, некад зелен, некад плав, а некад сив. Некад је ту јато бродица који јуре делфине, некад су ту китови. Некад киша пада у равној линији, некад је ветар носи с једног краја на други. Некад сунце утоне у тиркизну воду, а некад га покрију драматични облаци бас кад је највише оних који су на плажу донели удобне столице и флаше вина.

И тако нам некако дани пролазе. Гледамо океан, гледамо разнобојно цвеће које расте свуда око нас, па чак и у крошњама дрвећа, птичице нас буде, ТВ нам не ради, интернет нам је лош. Недостаје нам то што не можемо да се шетамо осим на плажи, овде је просто важно возити ауто. Улице су узане, нема места за бицикле, и да бисте стигли од нашег градића до главног града који је удаљен око 30 километара, треба вам чак сат и по времена. Зато ме више не чуди када ми неко каже да не може да дође зато што живи на северу (острва), а то је далеко. Овде сам научила да је све релативно, да је негде 40 километара нормална јутарња вожња до посла, а негде је то крај света.

Главни производ Маурицијуса су његове банке и билатерални односи са великим бројем земаља, па је зато одавде лако пословати, посебно у Африци. На Маурицијусу се гаји и дрога нашег доба, шећерна трска. Прави се рум, гаји се кокос и лове се туне. Све остало се углавном увози.

А ванила? Гаји се и ванила. Најсочнија, најмириснија, најскупља. Додаје се најлепшим посластицама у најбољим ресторанима на свету. Али кад ванилу расечете и пробате, она има готово оштар, непријатан укус. Треба је умешном руком помешати са осталим састојцима да бисте из ње извукли оно што тражите или очекујете.

Данијела П., Маурицијус