Један купио плац, други дрогу

Рат је најдубљи социјални конфликт који цивилизација познаје, али се и ратови међусобно разликују. Најгори је грађански, какав је био и онај у Босни иза ког су остале хиљаде ратне сирочади.

Када је почела каква-таква поратна обнова, супруга и ја смо довели код себе у Франкфурт два дјечака – избјегла из различитих градова. Једино им је заједничко било да им је рат однио и родитеље и кров над главом.

Преко дана су радили  у фирмама наших пријатеља,  а слободно вријеме проводили заједно са нама, у готово породичној хармонији, иако се до њихова страдања нисмо ни видјели.

Одмах по својој првој заради, један се стидљиво обратио мојој супрузи: „Тета, да ли бисте Ви чували моје паре?” Ова је то, наравно, прихватила, одвојила један коверат и ту „слагала” његове  хонорарчиће...

А доносио их је често јер се за наше госте брзо прочуло, па су их добри људи често позивали да им окрече стан, очисте тепих, оперу ауто, уреде гаражу...

Други наш млади сустанар је од првих пара купио мобилни телефон. Мало је причао, а дуго типкао и размјењивао поруке. Брзо је упознао и вршњаке и почео са њима излазити...

Како њемачки закони дозвољавају „туристима” боравак до три мјесеца, то се морало безусловно поштовати. На растанку супруга је првоме изнијела његов коверат: избројали су седам хиљада марака. Сачувао је и последњи зарађени фениг.

Други младић се старао сам о својим парама, па нисмо имали увид колико је сачувао. Обојици смо опрезно и са тактом у вечерњим разговорима указивати на замке које вребају младе на улицама данашњих метропола. Први  је то пажљиво слушао, док је другоме то било помало досадно јер је и он до рата живио у великом граду.

И после њиховог одласка одржавали смо повремене контакте и тако сазнавали шта се даље догађа.

Први је за онај уштеђени новац купио плац. Одмах је прихватио и посао код једног приватника. Вриједан и штедљив почео је градити себи кућицу. У међувремену се оженио и добио двоје дјеце. И данас се спорадично обилазимо, па смо примијетили да у новом комшилуку, ради узорног живота и спремности да помогне другима, ужива опште симпатије.

Моју супругу и мене до суза је гануло сазнање како је у својој кући оставио посебан улаз и предвидио двије собице, „ако би некада затребало далеким пријатељима који су му помогли када му је било најтеже”.

Наш други момак је по повратку отишао у потпуно другом правцу.

Са лошим друштвом брзо је потрошио зарађено, одао се дроги и криминалу и у цвијету своје младости трагично завршио свој живот

Памтимо их обојицу и често помињемо, као опомену младима како (не) треба живјети.

Мићо Којић, Франкфурт