Kup.	Prod.	Sred.
117.04	117.74	117.39
102.86	103.48	103.17
127.14	127.91	127.53

Moj život u inostranstvu

29.03.2016 u 13:38

Povratak Muhameda Nukića

Zubato februarsko sunce greje prozore moje stare limuzine dok iz Gornje Savoje jezdi ka lionskom aerodromu. Gledajući prirodu pored autoputa koja se vrti oko nas dok pretičemo kolonu kamiona, dobija se utisak da proleću nedostaje samo još nekoliko dana da probudi uspavano drveće da procveta i izlista. Od svih njegovih poznanika i prijatelja meni je zapalo da ga danas vozim na avion. Ohrabrio se Muhamed da prvi put u životu sedne u avion. Jeste odlučio, ali još ga strah nije napustio. Prvo ima neka pitanja iz fizike. „Koja je to sila što može da svu tu metalnu skalameriju digne u nebesa?” Moja objašnjenja, priznajem, ne piju vodu kod Muhameda. „Kad uđeš u avion, liči li to na autobus”, pokušava i on da se osloni na nešto što već poznaje. Muhamed poznaje autobus. Pre pet

Moj život u inostranstvu

25.03.2016 u 14:41

Čaj od nane u engleskom predgrađu

Bila sam mlada profesorka kada odlučih da obiđem malo sveta tokom leta 1976. godine. Nađem se tako u Britaniji, u Birmingemu, sa prijateljima. Odosmo u posetu rođaku jednog od njih. Dođosmo u jedno lepo predgrađe, puno privatnih, dobrih kuća, sa dvorištima i voćnjacima. U jednoj od njih živeo je Momir, šezdesetpetogodišnjak našeg porekla, sa ženom Meri, Engleskinjom. Dočekali su nas domaće, prisno, kao svoje rođene. Zasedosmo, u kući toplo, prijatno. Momir, stasit, markantnog lica, na pragu starosti, ali dobrodržeći. Svoj maternji jezik govorio je čisto i jasno. Meri, žena mu, od njega izgleda mlađa nekoliko decenija. I jeste. Jednostavna je, lepuškasta, ljubazna i gostoljubiva žena; iznese pred nas domaću rakiju, kafu i kolače nalik vanilicama. Momir, kome je jedno oko nervozno

Moj život u inostranstvu

21.03.2016 u 17:56

Naši roditelji u tuđini

Nakon objavljivanja mog prvog članka o životu u inostranstvu, mnogi su me ohrabrivali da ponovo nešto napišem i da to objavim na istom mjestu u „Politici”. Isprva nisam imala ideju o čemu bih pisala, a s obzirom na to da nemam dara za književnost, mislila sam da je moje dopisništvo sa redakcijom „Politike” završeno. Međutim, shvatila sam da ima nešto što nisam dotakla sa dovoljno detalja i što je ostalo nedorečeno, a to je sudbina i životna priča naših roditelja. Kada to kažem, ne mislim samo na moje roditelje nego na jednu cijelu generaciju ljudi, penzionera, koji su ovdje došli za vrijeme ili poslije rata (devedesetih godina), potpuno neplanirano, prateći svoju djecu koja su napustila zemlju u potrazi za mirnim životom. Koliko god je nama bilo teško u početku i koliko god uspomene u

Moj život u inostranstvu

16.03.2016 u 13:25

Japanci na električnom ćilimu

Skoro pa prođe dvadeset peta zima u Japanu. Ova je bila najblaža u poslednjih četvrt veka, barem u gradu u kom živimo, oko šezdeset kilometara severno od Tokija. Ove godine su nam računi za gas, koji koristimo za bojler, grejanje i kuvanje, dosta manji nego prethodnih godina. Naš stan u Japanu nikada nije bio zimi ugrejan kao što su stanovi u Srbiji, iako odvajamo za gas mesečno, otprilike, jednu prosečnu srpsku platu. Na zimu nesrećne 1993. i 1994. godine imali smo goste iz tadašnje Jugoslavije. Ugostili smo ih u našem domu i sigurna sam da su bili zahvalni na našem gostoprimstvu, međutim ne mogu da zaboravim njihove reči da se nikada do tada nisu toliko smrzli. Iako su došli iz Jugoslavije, koja je tih godina patila pod sankcijama, bili su više nego iznenađeni kako se (ne)greje u

Moj život u inostranstvu

12.03.2016 u 15:50

Slučajan susret u ulici Brodvej

Druga polovina januara, prelepi sunčan dan. Nebo bez oblačka, tirkiznoplave boje. Ulica Brodvej široka i prostrana. Mnoštvo vozila kao nanizana kreću se u oba pravca, poluprazni autobusi i puni trotoari pešaka namernika. Rada i ja smo deo tog razmilelog sveta. Vučem kolica, a ona koristi nordijske štapove i usaglašava korak sa pokretima ruku. Idemo u pravcu novootvorene prodavnice voća i povrća. Hodamo nogu pred nogu, onako kako to čine dokoni penzioneri i usput pričamo o našem dragom unuku Avramu. Odjednom se ispred prodavnice pred nama pojavi dama sa širokim osmehom na licu i podignutom levom rukom i veselo prozbori: „Pa vi ste naši”, na dobro poznatom naglasku koji se čuje po beogradskim ulicama. Rada i ja kao u uvežbanom horu radosno odgovorismo: „Da, mi smo vaši.” Dama u

Moj život u inostranstvu

10.03.2016 u 17:51

Stare knjige

Otkako smo poklekli pred svemoćnom ekonomskom krizom i počeli da trgujemo, osim srpskim, i polovnim engleskim knjigama, obišao sam dosta australijskih kuća. Međutim, danas prvi put idem u jednu „našu” kuću. Piter, jedini naslednik, sprema kuću svog strica za prodaju, pa mu police sa knjigama zadaju glavobolju. Zato me je pozvao –knjige na engleskom je „sortirao”, ali mu sa našim ide teže jer ne zna srpski. Poslovniji naslednici bi dovukli veliki kontejner i knjige poslali na reciklažu, ali Piter hoće da ih pokloni nama, pa da im mi nađemo novi dom. Hoće da time oda poštu svom stricu. Kuća kakva i priliči dobrostojećoj porodici – mnogo soba, slika i knjiga sa posvetama. A sve je onako kako je bilo godinama, osim što sada tu više niko ne živi. U

Moj život u inostranstvu

05.03.2016 u 19:18

Mesto gde vetrovi pomeraju kuće

Sent Džons je simpatičan, miran grad na obali Atlantskog okeana i glavni grad kanadske provincije Njufaunlend i Labrador. U njemu živi nešto manje od 250.000 ljudi, najbrojniji su katolici i protestanti, većinom engleskog i irskog porijekla. U poslednje vrijeme sve je veći priliv imigranata, uglavnom Kineza i Indijaca. Populacija s prostora bivše Jugoslavije ovde nije mnogobrojna, nekoliko desetina naših ljudi živi u Sent Džonsu. Srpska pravoslavna crkva ovde ne postoji, ali ima ruskih sveštenika koji obrede vrše u improvizovanim vjerskim objektima. Ovo je jedan od najtoplijih gradova u Kanadi, ukoliko se pojam toplina u ovoj zemlji uopšte može upotrebiti u tom kontekstu. Zima nije toliko oštra kao recimo u Ontariju, ali traje dvije-tri sedmice duže. Ljudi su prijatni i pristupačni,

Moj život u inostranstvu

28.02.2016 u 21:16

Stella rossa Belgrado

Nema sretnih putovanja, kao što nema ni seoba, čak ni onih o kojima je Crnjanski pisao. U našim životima postoji samo bijeg, od koga zavisi i sam život. Nekad davno u starom kraju govorili su za one koji su odlazili preko da mora da su pobjegli. A kako normalan čovjek i može da ode tako daleko, a da ne bježi ili da mu nije neko zlo za vratom? Skoro će dvadeset godina kako sam i ja pobjegao. I sad se sjećam tog dana. Bila je nekakva svadba, možda i moja. Prevrnuti tanjiri i smrad rata koji se širio iz svake otvorene boce. Šareni stolnjaci nošeni promajom plesali su naš poslednji bosanski valcer. Kad bježite, ne birate stranu svijeta, ne birate daljinu, pogotovo ne odredište. Bježite nagonom i strašnom potrebom da umaknete. To me je i dovelo u Kanadu. Velika kao more bila je

Moj život u inostranstvu

20.02.2016 u 22:25

Život u letećem balonu

Bože dragi, kad se čovek ujutro probudi, ne zna da li je započeo novi dan ili sunce tek zalazi. Da li je jesen ili leto? Evo naša vučica cele godine gubi dlaku. Ni ona ne zna da li treba da ima zimsko ili letnje krzno. Dok se ujutro umivam, izvinjavam se vlastitom odrazu lika u ogledalu rečima: „Oprostite, mislila sam da je kupatilo slobodno.” Sve se nekako izmešalo, kao i misli u mojoj glavi. Muž mi je bez posla već pet godina. Ne mogu se požaliti, imamo neku ušteđevinu i njome plaćamo račune, poreze, porez na poreze… Ono malo što nam ostane koristimo za neku toplu supu od kostiju sa jednom šargarepom, pola peršuna i kriškom tanko iseckanog luka. Uf, vi ni ne znate kako to prija stomaku, zalepljenom za kičmeni stub! Ponekad čovek, ne svojom odlukom, postane vegetarijanac, čak i

Moj život u inostranstvu

17.12.2015 u 14:32

Sve više stranac

„Bre, izgledaš baš kao stranac, rekla je tetka, kada me je ugledala, posle tri godine provedene u Kanadi. I odeća ti je drugačija. I čini mi se i malo taj akcenat, a? Čudan si mi nekako, ali, blago tetki kad sam te videla. Dođi da te tetka zagrli”. „Nisam tetka, nisam, samo ti se čini”, nasmejao sam se, sretan što se vidimo, i zagrlio čvrsto uz grudi. „Što se tiče garderobe, Kinezi su i tamo i ovde”. Setio sam se tog razgovora od pre desetak godina. I kako su one prolazile, izgledam sam sebi sve više kao stanac. Mislim ne samo po garderobi, koja se tamo nosi i jedino može kupiti, već sam se poprilično uklopio u svakodnevni život, u skladu sa –„kad si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin”. Engleski je sada mnogo bolji nego kada sam došao u

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Tag: moj život u inostranstvu