Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.05	117.75	117.4
102.96	103.58	103.27
126.91	127.67	127.29

29.03.2016 у 13:38

Зубато фебруарско сунце греје прозоре моје старе лимузине док из Горње Савоје језди ка лионском аеродрому. Гледајући природу поред аутопута која се врти око нас док претичемо колону камиона, добија се утисак да пролећу недостаје само још неколико дана да пробуди успавано дрвеће да процвета и излиста. Од свих његових познаника и пријатеља мени је запало да га данас возим на авион. Охрабрио се Мухамед да први пут у животу седне у авион. Јесте одлучио, али још га страх није напустио. Прво има нека питања из физике. „Која је то сила што може да сву ту металну скаламерију дигне у небеса?” Моја објашњења, признајем, не пију воду код Мухамеда. „Кад уђеш у авион, личи ли то на аутобус”, покушава и он да се ослони на нешто што већ познаје. Мухамед познаје аутобус. Пре пет година

Мој живот у иностранству

25.03.2016 у 14:41

Чај од нане у енглеском предграђу

Била сам млада професорка када одлучих да обиђем мало света током лета 1976. године. Нађем се тако у Британији, у Бирмингему, са пријатељима. Одосмо у посету рођаку једног од њих. Дођосмо у једно лепо предграђе, пуно приватних, добрих кућа, са двориштима и воћњацима. У једној од њих живео је Момир, шездесетпетогодишњак нашег порекла, са женом Мери, Енглескињом. Дочекали су нас домаће, присно, као своје рођене. Заседосмо, у кући топло, пријатно. Момир, стасит, маркантног лица, на прагу старости, али добродржећи. Свој матерњи језик говорио је чисто и јасно. Мери, жена му, од њега изгледа млађа неколико деценија. И јесте. Једноставна је, лепушкаста, љубазна и гостољубива жена; изнесе пред нас домаћу ракију, кафу и колаче налик ванилицама. Момир, коме је једно око нервозно жмиркало док је

Мој живот у иностранству

21.03.2016 у 17:56

Наши родитељи у туђини

Након објављивања мог првог чланка о животу у иностранству, многи су ме охрабривали да поново нешто напишем и да то објавим на истом мјесту у „Политици”. Испрва нисам имала идеју о чему бих писала, а с обзиром на то да немам дара за књижевност, мислила сам да је моје дописништво са редакцијом „Политике” завршено. Међутим, схватила сам да има нешто што нисам дотакла са довољно детаља и што је остало недоречено, а то је судбина и животна прича наших родитеља. Када то кажем, не мислим само на моје родитеље него на једну цијелу генерацију људи, пензионера, који су овдје дошли за вријеме или послије рата (деведесетих година), потпуно непланирано, пратећи своју дјецу која су напустила земљу у потрази за мирним животом. Колико год је нама било тешко у почетку и колико год успомене у нама још

Мој живот у иностранству

16.03.2016 у 13:25

Јапанци на електричном ћилиму

Скоро па прође двадесет пета зима у Јапану. Ова је била најблажа у последњих четврт века, барем у граду у ком живимо, око шездесет километара северно од Токија. Ове године су нам рачуни за гас, који користимо за бојлер, грејање и кување, доста мањи него претходних година. Наш стан у Јапану никада није био зими угрејан као што су станови у Србији, иако одвајамо за гас месечно, отприлике, једну просечну српску плату. На зиму несрећне 1993. и 1994. године имали смо госте из тадашње Југославије. Угостили смо их у нашем дому и сигурна сам да су били захвални на нашем гостопримству, међутим не могу да заборавим њихове речи да се никада до тада нису толико смрзли. Иако су дошли из Југославије, која је тих година патила под санкцијама, били су више него изненађени како се (не)греје у једној од

Мој живот у иностранству

12.03.2016 у 15:50

Случајан сусрет у улици Бродвеј

Друга половина јануара, прелепи сунчан дан. Небо без облачка, тиркизноплаве боје. Улица Бродвеј широка и пространа. Мноштво возила као нанизана крећу се у оба правца, полупразни аутобуси и пуни тротоари пешака намерника. Рада и ја смо део тог размилелог света. Вучем колица, а она користи нордијске штапове и усаглашава корак са покретима руку. Идемо у правцу новоотворене продавнице воћа и поврћа. Ходамо ногу пред ногу, онако како то чине докони пензионери и успут причамо о нашем драгом унуку Авраму. Одједном се испред продавнице пред нама појави дама са широким осмехом на лицу и подигнутом левом руком и весело прозбори: „Па ви сте наши”, на добро познатом нагласку који се чује по београдским улицама. Рада и ја као у увежбаном хору радосно одговорисмо: „Да, ми смо ваши.” Дама у

Мој живот у иностранству

10.03.2016 у 17:51

Старе књиге

Откако смо поклекли пред свемоћном економском кризом и почели да тргујемо, осим српским, и половним енглеским књигама, обишао сам доста аустралијских кућа. Међутим, данас први пут идем у једну „нашу” кућу. Питер, једини наследник, спрема кућу свог стрица за продају, па му полице са књигама задају главобољу. Зато ме је позвао –књиге на енглеском је „сортирао”, али му са нашим иде теже јер не зна српски. Пословнији наследници би довукли велики контејнер и књиге послали на рециклажу, али Питер хоће да их поклони нама, па да им ми нађемо нови дом. Хоће да тиме ода пошту свом стрицу. Кућа каква и приличи добростојећој породици – много соба, слика и књига са посветама. А све је онако како је било годинама, осим што сада ту више нико не живи. У

Мој живот у иностранству

05.03.2016 у 19:18

Место где ветрови померају куће

Сент Џонс је симпатичан, миран град на обали Атлантског океана и главни град канадске провинције Њуфаунленд и Лабрадор. У њему живи нешто мање од 250.000 људи, најбројнији су католици и протестанти, већином енглеског и ирског поријекла. У последње вријеме све је већи прилив имиграната, углавном Кинеза и Индијаца. Популација с простора бивше Југославије овде није многобројна, неколико десетина наших људи живи у Сент Џонсу. Српска православна црква овде не постоји, али има руских свештеника који обреде врше у импровизованим вјерским објектима. Ово је један од најтоплијих градова у Канади, уколико се појам топлина у овој земљи уопште може употребити у том контексту. Зима није толико оштра као рецимо у Онтарију, али траје двије-три седмице дуже. Људи су пријатни и приступачни, увијек

Мој живот у иностранству

28.02.2016 у 21:16

Stella rossa Belgrado

Нема сретних путовања, као што нема ни сеоба, чак ни оних о којима је Црњански писао. У нашим животима постоји само бијег, од кога зависи и сам живот. Некад давно у старом крају говорили су за оне који су одлазили преко да мора да су побјегли. А како нормалан човјек и може да оде тако далеко, а да не бјежи или да му није неко зло за вратом? Скоро ће двадесет година како сам и ја побјегао. И сад се сјећам тог дана. Била је некаква свадба, можда и моја. Преврнути тањири и смрад рата који се ширио из сваке отворене боце. Шарени столњаци ношени промајом плесали су наш последњи босански валцер. Кад бјежите, не бирате страну свијета, не бирате даљину, поготово не одредиште. Бјежите нагоном и страшном потребом да умакнете. Tо ме је и довело у Канаду. Велика као море била је моја

Мој живот у иностранству

20.02.2016 у 22:25

Живот у летећем балону

Боже драги, кад се човек ујутро пробуди, не зна да ли је започео нови дан или сунце тек залази. Да ли је јесен или лето? Ево наша вучица целе године губи длаку. Ни она не зна да ли треба да има зимско или летње крзно. Док се ујутро умивам, извињавам се властитом одразу лика у огледалу речима: „Опростите, мислила сам да је купатило слободно.” Све се некако измешало, као и мисли у мојој глави. Муж ми је без посла већ пет година. Не могу се пожалити, имамо неку уштеђевину и њоме плаћамо рачуне, порезе, порез на порезе… Оно мало што нам остане користимо за неку топлу супу од костију са једном шаргарепом, пола першуна и кришком танко исецканог лука. Уф, ви ни не знате како то прија стомаку, залепљеном за кичмени стуб! Понекад човек, не својом одлуком, постане вегетаријанац, чак и

Мој живот у иностранству

17.12.2015 у 14:32

Све више странац

„Бре, изгледаш баш као странац, рекла је тетка, када ме је угледала, после три године проведене у Канади. И одећа ти је другачија. И чини ми се и мало тај акценат, а? Чудан си ми некако, али, благо тетки кад сам те видела. Дођи да те тетка загрли”. „Нисам тетка, нисам, само ти се чини”, насмејао сам се, сретан што се видимо, и загрлио чврсто уз груди. „Што се тиче гардеробе, Кинези су и тамо и овде”. Сетио сам се тог разговора од пре десетак година. И како су оне пролазиле, изгледам сам себи све више као станац. Мислим не само по гардероби, која се тамо носи и једино може купити, већ сам се поприлично уклопио у свакодневни живот, у складу са –„кад си у Риму, понашај се као Римљанин”. Енглески је сада много бољи него када сам дошао у

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству