Све више странац

„Бре, изгледаш баш као странац, рекла је тетка, када ме је угледала, после три године проведене у Канади.

И одећа ти је другачија.

И чини ми се и мало тај акценат, а?

Чудан си ми некако, али, благо тетки кад сам те видела.

Дођи да те тетка загрли”.

„Нисам тетка, нисам, само ти се чини”, насмејао сам се, сретан што се видимо, и загрлио чврсто уз груди.

„Што се тиче гардеробе, Кинези су и тамо и овде”.

Сетио сам се тог разговора од пре десетак година. И како су оне пролазиле, изгледам сам себи све више као станац. Мислим не само по гардероби, која се тамо носи и једино може купити, већ сам се поприлично уклопио у свакодневни живот, у складу са –„кад си у Риму, понашај се као Римљанин”.

Енглески је сада много бољи него када сам дошао у Канаду, мислио сам на том језику, читао књиге, „био сам члан библиотеке”, што би рекао Радован III, имао неколико кредитних картица али не и новца у џепу, плаћао сам таксу на крају године, користио интернет за плаћање рачуна, стајао мирно у реду ако је био ред, нисам се нервирао на гужву у саобраћају нити пијан возио ауто.

Говорио сам „thank you” љубазно, са осмехом, наравно, или оно универзално „sorry” које је прикладно рећи, у свакој прилици када неког гурнеш или додирнеш случајно, када ниси чуо шта ти је неко рекао, али и кад ти је стварно жао због нечег озбиљнијег. У лифту бих започињао причу о времену. Пио сам кафу у „Starbucks”-у, „Kilkenn”-у пиво уз „fish and chips” у башти на Queen street-у. Одлазио на годишњу контролу код породичног доктора, викендом се виђао са пријатељима, славио рођендане са оним „happy birthday to you”, облачио одело и кравату за Cristmas parti у компанији где сам радио, за концерт „Nutcracker-a” у позоришту и још пар пута током године кад бих то пожелео. 

Да, све више сам странац тако да ме је тешко разазнати међу њима. (Сем, можда, још по акценту). Рекло би се, савршени странац, уклопљен у вредности и мерила овог друштва. Асимилација, што би рекли.

- Па, шта сад у вези тога?

Током редовних, двогодишњих долазака у Београд, (и још мислим да ми је кућа тамо), на одмор и обавезу, јер то постаје у неку руку, обиласком свих оних о којима сам мислио да би их требало видети, осетио сам да полако и тамо све више постајем странац.

Мост на Ади у Београду  (Фото Дарко Ћирков)

Почело је да ми смета све оно што није исто као у Канади. Од касирке која седи и не пакује купљене ствари у кесу, без осмеха, од уласка преко реда за добијање неких документа, од гужви у аутобусу, од пешачких прелаза, од пластичних кеса које цветају по дрвећу, од оронулих фасада, дотрајалих лифтова.

Или, сам једноставно заборавио да је и мени тако све то изгледало нормално, јер смо сви огуглали на већ виђено. Све то и некако, да се није осећала нека равнодушност у сусретима.

Нема пуно питања о томе како живим, како се осећам тамо, сем оно уобичајно: Како си? Нисам те видео неко време. Некад без жеље да се сачека одговор. Дневна политика, серије на телевизији које се не могу пропустити због некога ко је „баш сад је нашао да дође”, жељан да их види.  Мало је оних који се збиља обрадују сусрету, који ти кажу:

- Зар већ мораш назад?

Муче нас различити проблеми или радују друге ствари. Младост порасла, знају о мени онолико колико им родитељу испричају. Жељан сам да са неким поделим успомене и сећања на школске дане, на време проведено са пријатељима на одмору, на послу или кафани. Знам да се тешко живи, незапосленост, беспарица је, мало је осмеха на лицима пролазника. Па пак, улице су пуне, кафићи раде, младост лепо обучена.

Кафана више није свима доступна, али из неких још увек допиру примамљиви мириси роштиља. Жива музика, да, како без ње. Одем у кафану „Липов лад”, из навике. Нема оних са којима сам ту проводио ноћи. А некад су конобари знали шта пију редовни гости.  

Тамо, уз коју ракију, мезе, развије се прича, отвори се душа, врати се у нека времена и то је довољно. После се растанемо. Остане осећај да некоме од њих баш и нећу недостајати, онолико колико ће они мени, када се вратим тамо где сам прави странац.

Проведем неко време у Дубровнику, пијем капућино у башти Градске кафане и тамо, опет, изгледам као прави странац. Обилазим гробове, положим цвеће, упалим свећу, попушим цигарету у друштву најмилијих, којих је сваке године све више, баш ту на Новом гробљу.

Само са најближима је растанак тежак. Док летим преко Атлантика, сваки пут осећам, да и у Београду постајем све више странац. Док летим преко Атлантика, радујем се што се враћам тамо, у Торонто, у коме се све више осећам баш као странац.

Ту бар живим кад је већ тако одређено. Ту сам са својим унукама, рођеним у Канади. Ту се радујем изласцима сунца. А и млађи сам за шест сати него кући, зар не?

Миодраг Топић

Торонто