Повратак Мухамеда Нукића

Зубато фебруарско сунце греје прозоре моје старе лимузине док из Горње Савоје језди ка лионском аеродрому. Гледајући природу поред аутопута која се врти око нас док претичемо колону камиона, добија се утисак  да пролећу недостаје само још неколико дана да пробуди успавано дрвеће да процвета и излиста.

Од свих његових познаника и пријатеља мени је запало да га данас возим на авион. Охрабрио се Мухамед да први пут у животу седне у авион. Јесте одлучио, али још га страх није напустио. Прво има нека питања из физике.

„Која је то сила што може да сву ту металну скаламерију дигне у небеса?” Моја објашњења, признајем, не пију воду код Мухамеда.

„Кад уђеш у авион, личи ли то на аутобус”, покушава и он да се ослони на нешто што већ познаје.

Мухамед познаје аутобус. Пре пет година дошао је аутобусом у Француску са непуне 24 године. Као многи из Братунца хтео је да тражи политички азил и да крене у други живот, лепши, интересантнији, са доста пара и младих Францускиња.

Кад су могли други, што не бих могао и ја, мислио је, али изгледа да је касно стигао.

У међувремену друге незгоде и ратови су створили још веће несрећнике од Мухамеда и његове босанске приче. Оно мало уштеђевине што је донео са собом оде једном француском адвокату и његовим лепим обећањима, што рече пиксла. Данас га француска држава избацује са своје територије. Она му и плаћа ово прво авионско путовање, само да га се што пре отараси.

Још га шаље на право туристичко путешествије, прво до Истанбула, па онда за Сарајево. Зашто до Турске? Е то је непознаница. Колико се више француски званичник труди да убрза пролазак преко царинске зоне за Мухамеда, толико Мухамед кочи процес не би ли од мене добио што више објашњења у вези с преседањем у Истанбулу.

Међу непожељнима, Мухамед није сам. Један младић који путује за Тирану ми обећава да ће се побринути да му нађе сарајевски авион. Други, још млађи, Албанац чија је последња станица Приштина обећава ми исту услугу на течном српском, да му позавиде Нишлије. Док ми збрињавамо Мухамеда, прилази још један непожељни. Иде за Скопље. Пола на ромском, пола на српском тражи да се прикључи овој братији. Истанбулска непознаница плаши и њега.

„Рат је био бољи”, чини ми се да неко написа нешто у том стилу. Вероватно је претерао. Где рат може да буде бољи од мира? Можда је

ипак пре рата било боље?

Жао ми је ових дечака, мада сам и ја отишао трбухом за крухом, или бар новом животном авантуром. Имам утисак да је у моје време ипак било лакше, можда хуманије. Мада сваки одлазак нема баш много додирних тачака са хуманошћу, срећом и љубављу.

Знам сигурно једно – да Мухамед и његови авионски јарани неће никад имати шансе да осете снагу, лепоту, понос, пркос као ми маторци.

Које су ту чаролије потребне?  Довољно је било да Мока и Кића одиграју једну партију одбојке на кошаркашкој утакмици, а сутрадан да цела земља пева „Од Вардара па до Триглава”, па онда, „Југославијо, Југославијо”.

Да ли је пре рата било боље?