Stella rossa Belgrado

Нема сретних путовања, као што нема ни сеоба, чак ни оних о којима је Црњански писао. У нашим животима постоји само бијег, од кога зависи и сам живот.

Некад давно у старом крају говорили су за оне који су одлазили преко да мора да су побјегли. А како нормалан човјек и може да оде тако далеко, а да не бјежи или да му није неко зло за вратом?

Скоро ће двадесет година како сам и ја побјегао. И сад се сјећам тог дана. Била је некаква свадба, можда и моја. Преврнути тањири и смрад рата који се ширио из сваке отворене боце. Шарени столњаци ношени промајом плесали су наш последњи босански валцер.

Кад бјежите, не бирате страну свијета, не бирате даљину, поготово не одредиште. Бјежите нагоном и страшном потребом да умакнете. Tо ме је и довело у Канаду.

Велика као море била је моја заблуда да више никад нећу морати да бјежим. Огромна, разуђена, непрегледна, невиђена, Канада је изгледала као мјесто створено за оне који бјеже. Али овде вас невјероватном уредношћу заводе, записују, обиљежавају, пелцују, а онда вас пуштају, уз пратњу хиљаде погледа, да се којим случајем не изгубите – јер тако изгубљени углавном сте и некорисни. За власт, наравно. Бијег је овде постао дефиниција опстанка. Бјежи се од разних куцача на ваша врата: улојених продавача некретнина, задебљаних госпођа из оближње цркве, скупљача добровољних прилога. Бјежите од порезника, од кућепазитеља, ситних разбојника. Бјежите од разних савјетника, волонтера, бескућника. Истим жаром бјежи се од оних којима сте нешто дужни и од оних који вама дугују. Највише бјежите од оних који личе на вас, бјежите од земљака, али њих послије тражите, па опет бјежите, и тако унедоглед.

Прошле године мој најбољи пријатељ и жена под чијим скутима сањам најљепше и најхрабрије снове отворили су малу пицерију, тако малу да се човјек једва окрене у њој. Пусти ме понекад да јој као нешто помажем, да качим своје слике, помало рецитујем и забављам госте на мом солидном „broken Еnglish”. И тако помислим да сам нашао своје скровиште, мјесто гдје могу да се курчим и да је ту крај свим бијежанијама. А онда поглед застане на црној табли јеловника – црвеним словима исписано „Stella rossa Belgrado”, пица са шунком, сувим шљивама, сланином и фета сиром. Биће да сам џабе бјежао. Хиљаде и хиљаде километара помијешани са хиљадама миљама стало је у један једини корак. У један изгубљени дах. У једну и само једну сузу која има милион разлога да се покаже вечерас.

Бијег је вјечита категорија, сапутник који нам се крије по шупљим џеповима, коферима боје мака, разгаженим ципелама. Бијег је оно што нас стеже и ослобађа у истом трену. Лажемо да идемо на годишње одморе, да смо уморни, да су нам потребна љетовања, зимовања, да смо се пожелели родбине, пријатеља...

Лажемо да волимо путовања, нова мјеста, упознавања и истраживања. Лажемо да волимо да будемо на неком другом мјесту, а у ствари само бјежимо, не знајући ни од чега нити од кога.

И док испијам последње гутљаје вина, нисам сигуран да ли сам тужан што не могу да побјегнем или сам срећан што више не морам ни да бјежим. Мрак полако стиже са Дванаесте авеније, па ће послије доле према ријеци. Вечерас много питања док ме њене руке, још љепљиве од тијеста, милују по пијаној глави. Боже, биће да је она то скровиште.

Небојша Зељић,

Калгари