И на крају, шта да кажем,

ништа скривили нисмо, ништа туђе нисмо узели,

ни богати ни сиромашни, имамо само један живот..

И хтели бисмо да му се радујемо.

Нека нам нико не замери, да нам опрости нема шта.

То што још нисам рек`о остаде ми у грлу

А шта мислим – знамо само Бог и ја…

И тако…

(Радашин у серији Село гори...)

Слутим да је неко од високих државних званичника одустао, или му је нешто важније искрсло, елем, на позив који ми је седам дана пре био упућен да ове године отворим четрдесет и други Сабор народног стваралаштва „Прођох Левач, прођох Шумадију” у порти манастира Каленић – одговорио сам потврдно. Нисам се покајао.

Ова смотра народног стваралаштва, коју је пре четири деценије утемељио сељак и културни радник Левча и Шумадије Бративоје Марковић, по својој изворности и чистоти, по доследности у очувању баштине, обичаја, фолклора и традиционалне културе српског народа, те по свом значају – умногоме надилази сличне народне светковине и манифестације у Србији. Поготову оне које су по концепту нових маркетиншких евалуација и експерата за медије, у поплави комерцијализације, лаке зараде и тржишног брендирања по сваку цену изгубиле своју душу, претвориле се у вашариште бесмисла на коме се испијају хектолитри пива, из чијих шатри завијају естрадне звезде које би имале добру прођу у Техерану.

Већ неповратно далеко од сврхе, од смисла, од родоначелне идеје, од изворности и глобалне антрополошке и културне особености нашег народа, толико далеко да ће се, уколико се овако настави – и трубе све слабије чути.

Сабор у Каленићу, у забити најлепше, најчистије и скрајнуте Шумадије – још увек одолева. Колико ће дуго, остаје нам да видимо. Има и кинеске пластике, али знатно више грнчарије, резбарије, ношњи, шајкача, наиве и левачког вина из бачви, поезије, лепог разговора и песме наглас... Ако је већ тако речено, народу који се окупио у питомини манастира Каленић хтео сам да кажем нешто из срца, искрено и поштено… Онако, као свој – своме... Овако...

Драги пријатељи, драги сељаци и грађани Левча и Шумадије, драге мајке и баке, младићи и девојке, драга децо, даме и господо… На овом благодарном месту, у порти светиње која више од шест векова сведочи шта смо и ко смо, указана ми је велика част да отворим овај сабор.

И пре него што то учиним, одлучио сам да вам се не обратим традиционалним говором, на који сте навикли. Могао бих и то – али стрепим да не погрешим. Пророк нисам, а нисам ни политичар, па не умем да вам обећам бољу и лепшу будућност. Страх ме да не забрљам и да ми се не омакне да гласно изговорим оно о чему сви ћутимо. Плашим се да гласно не кажем нешто што сви знамо, што нас брине, мучи и раздире. Бојим се да се не замерим онима из белог света који су нам дошли пред праг, а који нас гурају од себе, који нам вековима, и овог часа, отимају земљу, државу и душу, и дају је на тацни онима који пале наше цркве, који газе наша имања и скрнаве гробове наших предака… Због тога, уместо Радоша нека вам се обрати Радашин из ТВ серије „Село гори, а баба се чешља…

И тако... У болнице сам стекао још једнога пријатеља. Дечака Божура из неког села у близини Високих Дечана, из Метохије. Наденули му име Божур, као косовски божур. То је оно цвеће што тамо расте и цвета, а све друго се затире и нестаје. Божура донели у болницу у Крагујевац, хеликоптерем из Митровице. И он исто као ја – возио трактор, ја сам се преврнуо док сам вукодрва, а његов нагазио на мину… Поставили нељуди… Само што он није био сам. Мајка му је седела на блатобрану. Њега спасао мотор, а њу није имало шта.

Отад Божур није рекао ни реч…