Правда – спора и недостижна

Милан Радоњић, бивши начелник београдског центра Државне безбедности, по свему судећи, неће одговарати због незаконитог хапшења колеге Владимира Николића. Некада радник тајне полиције на високом положају, како за сада ствари стоје, неће отићи на издржавање шестомесечне затворске казне коју му је изрекао Други општински суд у Београду. Казну ће, највероватније, избећи и Стеван Баста, оперативац у Безбедносноинформативној агенцији.

А избећи ће је зато што ће „случај Николић” застарети за тачно три седмице. Чак и ако судија стигне да напише пресуду, мало је вероватно да ће другостепени суд стићи да одлучи по жалбама до 1. октобра када ће наступити апсолутна застарелост дела.

Ко је за то крив? Оптужница против Радоњића, Басте и њихових колега Веселина Лечића и Горана Живаљевића постала је правоснажна у септембру 2006. године. Значи, готово седам година од предметног догађаја и пет година пошто је Николић поднео кривичну пријаву. Зашто је тужилаштву било неопходно пет година да пријаву претвори у оптужницу?

Док је пре два дана изрицао казне судија Душан Агатоновић као да је хтео да се оправда. Нагласио је да је од правоснажности оптужнице заказано 30 главних претреса, од којих 20 није одржано због болести окривљених, њихових бранилаца, сведока, оштећеног и лажних дојава о бомбама постављеним у згради Палате правде.

Поступак је, значи, трајао пуне три године. И ко зна да ли би пресуда уопште била изречена да медији пре четири месеца нису „открили” да ће, у случају да пресуда не буде донета до 1. октобра, „случај Николић” застарети. А пошто су медији то већ открили и јавност се загрејала за епилог, из Другог општинског је поручено да „ће без обзира на објективне околности које утичу на трајање поступка наставити да поступају ажурно будући да апсолутна застарелост наступа 4. октобра 2009. године”.

И баш негде када је јавност обавештена да на суђењу тада још радницима ДБ-а прети „ликвидација”, главни претрес је за месец дана одложен два пута. Други општински суд образложио је да су главни претреси одложени „будући да се нису стекли процесни услови за њихово одржавање”. Детаљишући о „процесним условима” појашњено је да су претреси одлагани „због неприступања особа чије је присуство било неопходно да би се извели неопходни докази, а које су уредно оправдале свој недолазак”.

Овакав исход „случаја Николић” само ће оживети приче о свемоћи тајне полиције и тиме ће на посредан начин обновити и критике на рачун тужиоца и судија, односно стална сумњичења да трпе притиске једне или друге врсте.

У оваквим ситуацијама судије и тужиоци једноставно не могу да избегну ту врсту сумњичења, чак и када би се показало да никаквих притисака на њих није било. Зато је једина њихова одбрана да омогуће да правда буде спора, али, ипак, достижна.

У овом случају правда је била спора и није била достижна.