11. септембар

Имао сам, игром судбине, срећу да заједно са још пар хиљада унезверених и пренеражених, изађем из Светског трговачког центра тог чудног јутра. Никоме нисам спасао живот. Нисам, осим једног једноставног чина обичне пристојности, чак никоме ни помогао. Једноставно сам изашао.

Железничка станица је била у подруму, шест спратова испод површине. Мој воз је, као и сваког јутра, стигао 15 минута пре 9 ујутру. 400 метара одатле, тачно изнад свих нас, пар стотина живота се тренутно угасило, и још пар хиљада је било осуђено на лагану смрт.

Једино што је од тога допрло до степеница шест спратова испод земље је био дубок тутањ, од кога се под тресе и плућа подрхтавају. Инстинктивно, сви смо стали. Неко иза мене је поменуо земљотрес. Тутањ је трајао неколико секунди, можда 10, и онда је нестао, тренутно. Пола милиона тона северног торња је апсорбовало 100 тона Боинга 767. Али ми у подруму то нисмо знали.

Невероватно је колико је људски мозак, и поред све своје прилагодљивости, у ствари ограничен. Ми смо наштимовани на уобичајено, и тешко нам је да схватимо околности које ненормално иступају из сфере очекиваног. Непуних пар минута после тог чудног тутња већина је, барем привидно, избрисала то искуство, и сви су, углавном, наставили утабаним стазама јутарње рутине.

Непосредно изнад железничких платформи био је мезанин, одакле је 10 паралелних покретних степеница возило свих оних 6 спратове, ујутру, све на површину, а увече у обрнутом смеру. Као и сваког јутра, река људи је текла узбрдо, придржавајући се неписаних прописа уобичајеним на сличним инсталацијама за масовни транспорт: са десне стране степеница се стоји, са леве хода. Свет се на покретним степеницама Светског трговачког центра делио на стајаче, уморне и неамбициозне, и пењаче, ужурбане и спремне за трку пацова која их очекује током дана. Тих година, ваљда још увек изван домашаја средовечности, био сам углавном међу пењачима.

Још једна дивна особина људског мозга: када се нешто битно догоди, целокупно, како психолози кажу, перцептивно и когнитивно окружење се трајно региструје, тј. заувек запамтимо све слике, звуке и мирисе, и све мисли које нам тада пролете кроз главу, без обзира да ли имају икакве везе са тим битним догађањима или не. Добро се сећам о чему сам размишљао пењући се уз покретне степенице: зависност уговора о размени акција од интересних стопа, преслишавао се шта значи скраћеница ЛИБОР, и још пар баналности везаних за предстојећу трку пацова. Те мисли је прекинула галама негде са дна степеница. Затурбањена прилика неодређеног етничког порекла је млатарала рукама и драла се да евакуишемо зграду.

Кажу да ванземаљци слободно шетају улицама Њујорка јер на њих нико не обраћа пажњу, поготово ако су затурбањени, неодређеног етничког порекла и понашају се неурачунљиво. Не верујем да је тада ико из реке људи на покретним степеницама повезао тутањ на железничкој платформи са упозорењима затурбањеног ванземаљца.

У приземљу, где је био тржни центар, на први поглед све је било нормално. Међутим, у ваздуху је почео да се осећа дим, и у стотинак метара дугом ходнику према излазу почела је да се скупља димна завеса, прво прозирна и скоро неприметна, а онда, све гушћа и гушћа. Паника је почела да се осећа у гужви. Међутим, између тутња у подруму и дима у приземљу, барем у мојој свести, још није било никакве везе. Касније, схватио сам да је дим пропутовао тај пут од скоро деведесет спратова за свега пар минута, да ли кроз вентилациони систем, да ли, једноставно, лифтовима којима су срећници тик испод погођених спратова побегли, не знам.

Ти лифтови у бочним ходницима су били први несумњиви знак да се дешава нешто озбиљно. Врата би се отворила, облак дима би покуљао, и људи би, вриштећи, истрчали. То више није било у складу са теоријом да је избио пожар у некој од радњи у тржном центру.

Маса је почела да трчи према излазу, у паници. На самом излазу, једна старија госпођа је посрнула испред мене на степеницама. У том горепоменутом чину обичне пристојности, помогао сам јој да устане.

“Диос мио, шта се дешава“, усплахирано се питала.

Ништа страшно, промумлао сам несувисло.

Напољу, 11. септембар 2001. у Њујорку је био диван дан. Небо је било покривено папиром који је лепршао према површини. Милиони конфета са кристалним плаветнилом у позадини. Забезекнути пролазници су, углавном отворених уста, гледали у раштимовану реалност деведесет спратова изнад, где је из огромне рупе – довољно велике да кроз њу пролети авион, био је црно-хуморни коментар – куљао дим, и повремено би бљеснуо црвени језик пламена. Уз урлање сирена, пристизали су ватрогасци, и одлазили, како се испоставило, у своју смрт.

Ја сам, ношен ваљда тим истим инстинктом да се вратим у свакодневицу, ходао према згради у којој радим. Улице су биле прекривене папиром. Памтим један од њих: пораст производње у четвртом кварталу 2001. и током 2002. Несумњиво, део једне од оних увек оптимистичких презентација великим шефовима, са фино нагорелим ободом и неколико мрља од капи воде, ваљда из система за гашење пожара.

Ни једна прогноза пораста производње никад не садржи једанаесте септембре као могућност.

У 9:03 сам ходао поред Берзе. Ништа нисам видео. Зачуо се страховит метални прасак, један од оних звукова који се не само чују, него и осете. Посе свега пар минута, људи су масовно почели да напуштају околне зграде.

Авиони су погодили Светски трговачки центар, рекли су ми пар колега. Све телефонске везе су биле мртве. Кренуо сам Другом авенијом пешице према центру. Торњеви су горели као свећице на торти. Сат касније, на путу за Пенсилванијску станицу, негде око 14. улице, наишао сам на пар људи око заустављеног аутомобила како слуша радио.

Јужни торањ се срушио, чуо сам.

Вол стрит је био затворен недељу дана. Рушевине су се пушиле месецима. Пошто су рашчишћене, на сцену су ступили најватренији амерички патриоти, Кинези, са брошурама „11. септембар – Трагедија!“ за 4 долара. Данас, осам година касније, увелико се гради „Торањ слободе“. Изгледа да ми сви (сем, можда, патриотских Кинеза) поседујемо ген за комунизам. Или, барем, комунистичку пропаганду.

Са прозора моје собе у Београду се некад видео Авалски торањ. Разумем да је, после 11. септембра, многима – у извесном смислу, и мени – искрснула идеја о Божјој (или Алаховој) правди. Међутим, тешко је да се ужива у цркавању комшијских крава уколико смо принуђени да му присуствујемо. 11. септембар је био злочин. То не значи да милиони других поступака кроз људску историју нису такође били злочини. Око за око, кажу. То има смисла само за оне довољно удаљене од тог процеса копања очију. Из близине, очигледна је његова сурова бесмисленост.