Вратићу живот болници у Земуну

ВИШЕ ОД СПОРТА
Он људе дочекује с „ножем” у руци, а они се са њим, при одласку из клинике, опраштају као најрођенији, готово са – до виђења.

Реч је о доценту др Драгошу Стојановићу (51), специјалисти опште хирургије. До пре два месеца био је начелник хирургије у Клиничко-болничком центру „Др Драгиша Мишовић”, а сад је директор Клиничко-болничког центра „Земун” у Београду.

На том његовом другом спрату, у „Мишовићу”, сви односи били су доведени до перфекције, па се то од њега очекује и сад, у Земуну.

Али, „Земун” је обележен као „најнеуређенија здравствена установа у граду”.

Уз све обавезе он је и доцент на катедри за хирургију Медицинског факултета у Београду и предавач, по позиву, у Америци, у Орланду, на Флориди. Члан је домаћих и међународних удружења хирурга. Аутор и коаутор је преко сто радова у домаћим и страним часописима и научним књигама.

Ожењен је Мирјаном, лекаром, рендгенологом. Имају двојицу синова, студенте: Александра (24) и Дејана (21).

Кад сте одлучили да будете лекар?

Рођен сам у Крагујевцу и у том граду сам завршио један део школе, а остатак основног образовања, и гимназију, окончао сам у Београду. У гимназији сам одлучио да моја следећа фаза учења буде на Медицинском факултету. Допала ми се та хумана мисија лекара, а отац Љубиша, инжењер машинства, и мајка Оливера, тада службеница у банци, у томе су ме здушно подржали. Много им хвала.

По чему посебно памтите почетак студија?

Пре свега по обостраној љубави на први поглед. Од почетка студирања Мирјана Јаковљевић је била само моја девојка, а кад смо стекли дипломе лекара, Мирјана је променила статус и презиме. Она је од тада моја супруга. Тако је нама факултет, који нас је упознао, подарио сва задовољства, а та лепа прича се сад само наставља.  

Ко су вам били узори?

У Клиничком центру „Др Драгиша Мишовић”, мом првом радном месту, узори и ментори били су ми двојица хирурга: професор Миленко Ристић и професор Милан Драговић. Од њих сам научио све хируршке вештине и сва устројства тог посла: од тога како изгледа хирург, како функционише у сали и, што је посебно важно, по редоследу свих односа. По том закону пацијент је пре свих. И пре породице...

А које странце виђате на конгресима хирурга?

То су професор Пол Алан Ретер из Мајамија, Макучи из Токија, Личов Сатава из Вашингтона, а најзначајније име америчке хирургије је професор Фогарти из Бостона. На свим скуповима тог састава и ја имам предавања. А често сам, нажалост, једини Србин на тим скуповима широм света.

Какво стање сте затекли у Земуну?

Јако тешко. Две и по године не ради операциони блок са четири сале, а исто толико су, у реконструкцији, три спрата са четрдесет соба. И остали објекти су за поправку, а и сва опрема мора да се замени! Основна обавеза према оснивачу, према граду, јесте да ради хирургија, а то је сад сведено на минимум. Ипак, обећавам да ћу, највише за годину дана, уз помоћ града, вратити живот болници у Земуну. Биће то светска клиника јер овде има одличних лекара, а мој досадашњи рад гарантује велико стручно искуство и знање. А за мене је посебна част и изазов да водим клинику са највећом традицијом на Балкану.

То је јавни став, а шта је хируршка тајна?

Има у овом послу и тајни. То је име оперисаног и оно што је он, у одређеном стању, говорио. Ово је обавеза лекара и по Хипократовој заклетви. Поштовање ове тајне посебно траже политичари и неке службе. Није само у питању коме је и шта оперисано већ и шта је одређена особа говорила у време буђења после анестезије. Јер, подсвест је често јача од свести. Свашта ми ту чујемо... Али, о томе не причамо.

Шта је пре операције најважније?

Историја болести, добри снимци рендгенолога и беспрекорна техника, а тада одлучујући „корак” прави рука хирурга, а то је од пресудне важности. У Земуну сам директор, али за пет дана улазим у операциони блок. Хирургију никад нећу оставити...

Да ли сте оперисали своје најближе?

Нисам. Али, ако бих морао, учинио бих то. Најсигурнији сам у себе. Ипак, сви ми у хирургији избегавамо такве интервенције. Јер, емоције, ипак, прораде, па не дај боже неке грешке. Где би ми душа...    

Како гледате на естетску хирургију?

Она има своје место као функционална или психолошка мера, односно као приступ самом себи, због неке урођене грешке. Али, све остало, као разна повећања, смањења, продужења и скраћења – не разумем.

Колико сте посвећени спорту?

У време кад сам био у гимназији и на факултету играо сам кошарку за нижеразредне екипе. А као хирург сам био десет година председник Здравствене комисије кошаркаша Црвене звезде. А после тога ми је проширена та делатност. Сад сам председник Здравствене комисије целог Спортског друштва Црвене звезде. Из оног времена посебно памтим дивне људе и велике тренере: Ранка Жеравицу и, сад покојног, професора Александра Николића.

Где су Вас спортисти водили?

Са Звездом сам обишао и Европу и Америку, а гледао сам, у Лос Анђелесу финалну борбу најбољих екипаза титулу шампиона Америке у кошарци. Та спрега спорта и медицине и духовно ме веома обогатила.  

Које уметност је Ваша?

Члан сам „Ниш арт фондације” коју је основао Радован – Лале Ђурић, најплаћенији живи српски сликар, који има велику галерију у Њујорку. Ова фондација је намењена младим сликарима и писцима у Србији који немају више од тридесет пет година. Уз мене и Ђурића ту су још Неда Арнерић, Јован Ћирилов... А била је са нама и, сад, нажалост, покојна Оља Ивањицки, свестрани уметник, пре свега сликар и цртач, а потом и вајар, песник, прозни писац, костимограф и архитекта у покушају... 

А да ли је хирургија уметност?

По мом виђењу тог посла јесте. Хирургија је уметност и ума и тела. А, као и све друге уметности, хирургија се налази у сталном покрету, али увек зависи од мисли и руке човека.

Какве односе имате са синовима?

Ја сам њима отац, друг, ментор... У тим нашим дружењима, а и онако, кад их слушам и гледам, често, у обојици, препознајем и себе, поготово у лошим односима. Тада, причом, покушавам да им променим неке „моје” ставове. Старији ће бити економиста, а млађи правник. Сами су то одлучили. Они су мој и Мирјанин понос. Мени је породица основ свега.

Где се одмарате?

Имам кућу на мору, у Њивицама, а у Београду сам обезбедио себи сплав изнад Аде Циганлије и место за сојеницу. Вода ме одмара. Једном сам пропустио прилику да идем на Универзијаду у Јужној Кореји зато што се поклапала са одмором у Њивицама.

Да ли је све ово ваш смисао живота?

Потпуно сам у том односу. Имам Мирјану коју обожавам, имам децу коју безгранично волим, имам пријатеље какве сам желео, имам комплетан живот какав сам сањао... Наравно, понекад сам и, помало, брижан за судбину свега што ме чини срећним, али ничега се не бојим, чак ни порока. Неке, стицајем околности, више немам. Престао сам да пушим и смањио сам „безграничан” рад. 

Да ли увек говорите истину? 

Углавном да, али, понекад и не. Не лажем, али понешто прећутим. Посебно то чиним кад је реч о пацијентима. Не смем никад да им убијем наду. Али, породици увек кажем истину.

Шта поштујете у дружењу?

У дружењу са мушкарцима ценим поузданост, одговорност, искреност, оданост, озбиљност, спремност на жртвовање... А дружење са женама, по мени, не постоји. Имам само велико дужно поштовање према њима и њиховим схватањима тог односа...

А шта волите у женској природи?

Волим све оно што може да обрадује мушкарца. Она мора комплетним утиском да подиже партнера. Пре свега личним односом према себи. Требало би да буде негована, образована, љубазна, ведра, спонтано шармантна...

Чију мисао следите?

Винстон Черчил је рекао: „Никад се не предај”. То сам усвојио као своје животно опредељење. И још нешто: „Истина је само једна”. То је мој став за све односе. 

Како себе доживљавате?

Као озбиљног, оствареног, одговорног, пријатељски настројеног и као човека који воли природу и људе. Обожавам живот у целини и предајем му се свим својим бићем. Као свему у чему учествујем и уживам...