Србија је моја мука

Некада давно док сам била дете, гастарбајтери су ми били некако страни и далеки – једини прави које сам лично познавала беху мој стриц и моја тетка, који су у град светлости отишли као шнајдери, да зараде пуно пара и да се брзо врате кући, негде одмах по мом рођењу. Али боравак се продужио и одужио... Долазили су једном годишње, на лето, и обично сам жељно ишчекивала шта ћу добити из теткиног великог кофера.

Углавном беху то неке крпице и слаткиши као нпр. Hollywood жваке од јагоде...Касније као студенту тетка ми је доносила књиге на страном језику, које нисам могла да набавим код нас. Никада нисам рођацима завидела јер сам својим очима видела да живе тешко, раде од јутра до сутра, живе за тај одмор у августу, који им обично пролети за тили час. Никада нису имали прилике тј. довољно новца да сами уживају у светлостима Париза. Цео живот им се свео на пут од посла до куће и одмарање недељом.

Зато ми је такав гастарбајтерски живот био далек и стран. Моји родитељи су живели боље и пуно квалитетније у својој земљи. Имали више годишњег одмора, пристојне плате, још плус и хонорарни рад, више су излазили, имали више пријатеља и били далеко срећнији. А и ја са њима. Увек сам могла да отпутујем где сам желела, да купим оно што ми је било потребно и да уживам са својим другарима. Иностранство је за мене било само повремени излет, који ти улепша свакодневицу, учини да се пун утисака опет срећан вратиш у свој град, прошири ти поглед на свет, научите како други живе, шта је код њих боље, шта горе итд. Мислила сам да ћу цео свој живот провести у својој земљи, у свом граду. Зар има негде лепше?

И да је било по мојим жељама, никада не бих ни отишла. Али у тој, мени најлепшој средини све је почело да се мења, да ме жуља и нервира. Таман што сам завршила факултет и - без везе, захваљујући високом просеку добила посао у јакој фирми, ствари су почеле да измичу контроли. На посао одлазиш не да би радио, него да би испијао кафе и стајао у реду за полутке, прасак, кафу и другу дефицитарну робу. Зар сам ја вредно учила да бих живела овако?

Зар ја не заслужујем боље? Зар ови на власти не би требало да нам створе неке друге услове достојне човека? Зашто гуслају о неким глупостима, зашто компликују уместо да упрошћавају? Зар не виде у чему је проблем? Зар не знају да ураде праву ствар? Зашто се не баве оним што је битно?

(/slika2)И онда схватиш да ти, као јединка, ништа не можеш да промениш, осим да изгубиш здравље…Пукне ти пред очима да теби ту живота на жалост нема…Да мораш и ти као тетка и стриц, са једним кофером у руци да одеш негде далеко, где су неки други људи, где се живи колико-толико боље, где се мисли паметније и дугорочније, где се човек као јединка више цени и уважава, где ти не продају маглу, нити м...да уместо бубрега…

Ево прошло је двадесет година од како сам и ја гастарбајтер. Променила сам више држава и више језичких подручја и у свакој се мање-више сасвим добро снашла. Ваљда зато што сам увек била спремна да радим и да се усавршавам…Проблема нешто и нисам имала, наравно не оних нерешивих. И увек сам се питала како то да ја у страним земљама пливам као риба у води, а у мојој Србији увек морам да пропљујем крв за сваку ситницу – основна лична документа на пример.

Стално доказујем тамо неким ликовима да сам ја о.к., а испред носа им се мотају и цере лопови, које не хапсе нити кажњавају како треба…Чак и данас у ово дигитално електронско доба, ја морам да изгубим гомилу дана, живаца и новаца да бих извадила личну карту, продужила возачку… Ништа се ту није променило, рекох себи прошлог јула, пре пар месеци, док сам седела у скученом ходнику звездарског МУП-а. Исте столице, исти мрачни ходник, једино што су поставили кафе апарат и два климатизера, која су само блицала, али нису и хладила. Ваљда суботом није предвиђено да се троши струја на климатизацију…

И даље чекаш у неким редовима, који се дуплирају, па не знаш где му је почетак а где крај. И даље „падобранци“ упадају преко везе, а ти се нервираш и псујеш у себи…Пасош сам још прошле године решила да не вадим јер се стално уводе нови, а у ствари ништа ново…Нећу да бацам новац на скупе таксе, нити да њима храним прегломазну државну администрацију...Кажу да ће је баш сад реформисати – како да не, не липши магарче до зелене траве… Колико пута сам слушала о реформама, као покварена плоча коју свака нова влада поново преслушава, само што крајњег резултата никада није било…Мењали се министри, мењале се владе… Нови стално обећавали, али резултата нигде нема…Ја их не видим…мора да сам слепа крај очију….

(/slika3)Добро је што сам ономад отишла, била је то права одлука, кажем себи…Тешка али дугорочно исправна, ради мене и мојих…Није била можда добра за Србију јер су многи попут мене, пре и после мене кренули истим путем…И данас би многи "бежали" главом без обзира, не толико ради хлеба кога немају довољно, него ради наде, наде које нема…

Данас ја своју прву домовину доживљавам као најгоре иностранство – печалбу у коју долазим често да обиђем своје, али остајем само онолико колико ми треба да напуним батерије и нахраним носталгију… и онда поново, срећна, бежим из тог хаоса. Ја не могу да слушам мање-више исте приче које се не мењају већ двадесет година, да гледам мање-више исте ликове…

Ја не желим да црвеним због других који се воде као Срби, а нељуди су. Ја то не морам и не желим да трпим. Неки ће рећи да нисам патриота. Ја и не желим да будем такав патриота који ће да изудара неког ко га преко погледа, неког ко је из друге државе, припадника друге вере, културе, сексуалне оријентације, политичког неистомишљеника.

То није мој народ, то није моја Србија…Ја поштујем различитост и ценим доследност, али не на своју штету, нити на штету неког другог људског бића… Не желим да се жртвујем за туђе идеале…Нећу да будем број из дијаспоре коме се обећавају куле и градови пред сваке изборе, са увек новим министром, који ће да "покрене“ ствари… На жалост, увек на горе…Не желим да се окористим о своју домовину, али нећу да гутам кнедле и црвеним због тога што сам из Србије…

Србија се никада ради мене или мојих чињења односно нечињења постидела није…А ја, ја ни не памтим колико пута сам своју домовину доживела као најгорчи пелин за душу…