Најскривенија тајна

Пред сваке изборе у Србији поставља се питање колико ће странке потрошити новца. И увек то остаје прекривено велом тајне. Све странке кажу да ће бити уложена минимална средства, да им кампању раде чланови странке, пријатељи, рођаци. Зашто странке крију финансијере и зашто се плаше да покажу да су моћне и да имају новца, када се баш то, како многи мисле, допало људима у кампањи Богољуба Карића. Та тајанственост наводи да више зависе од тајкуна који им из црних фондова дају новац него од чланова и бирача.  Милан Стевановић Пиксел који 15 година ради у изборним кампањама каже да странке крију финансијски потенцијал из два разлога. "Први разлог је наследство деведесетих година, када смо крили као змија ноге од кога долази новац. Тада никако није било згодно финансирати опозицију јер су људи због тога могли имати разноразне последице. Сада, по закону, од физичких лица странка може да прими 200.000 динара, а од фирме два милиона. Али, колико физичких лица може да уплати одређену суму? Други разлог је тај што када је сав новац транспарентан, онда онај ко га распоређује више нема велику моћ. Изворе новца не знају сви, најчешће зна лидер или неко у врху странке, јер можда сав новац и не иде за изборе."

Цвијетин Миливојевић, директор ПР Агенције "Прагма", каже да је основни разлог за скривање утрошених средстава добра прилика да се ојача рачун у банци. "То је озбиљна шанса да се новац заврти. Сваки од девет кандидата добија по 120.000 евра, победник добија и бонус од 3,7 милиона евра. А ово је реално кратка кампања која може и да не кошта много. Питање је да ли ће, на пример, Југослав Добричанин и потрошити тај новац. Миланка Карић о државном трошку подсећа људе да јој је муж у затвору. Мркоњић, Јовановић и Илић тај ће новац потрошити да би се боље позиционирали – да би им мираз био већи. Странке крију колико новца утроше за кампању јер бар још половину новца који потроше добијају од спонзора. Касније тај новац враћају тако што им дају места у управним одборима или министарска места или налазе друге начине да наместе добре послове дародавцима. Али, тешко је рећи колико кампања заиста кошта. Сто хиљада евра је вероватно довољно за другу лигу."

У председничкој кампањи 2004. године, према документима које је у књизи објавила Транспарентност Србија, најмање су потрошили Бранислав Ивковић (1.257.080 динара), Милован Дрецун (2.979.104) и Драган Ђорђевић (3.242.865), а највише Богољуб Карић (51.860.826 динара), затим победник Борис Тадић (42.944.347) и Драган Маршићанин (29.969.780).

За ове председничке изборе Миливојевић каже: "Седам од девет кандидата је познато и није потребно бацати новац на билборде и телевизијске спотове да се представе кандидати јер су присутни у јавности. Осим тога страначки активисти раде ПР и друге активности."

У прилог овоме иде и тврдња представника једне од фирми које изнајмљују билборде, а желео је да остане анониман, да овог пута нису сви билборди закупљени. Билборди се закупљују преко агенција и то није скупо као ТВ реклама која кошта и до 15 пута више од изнајмљивања билборда.

Ипак, зашто не показати да имаш новца више него други, јер то значи да имаш више спонзора, више моћних људи око себе. На примеру Богољуба Карића Миливојевић доказује да је овај прошао добро на изборима зато што није било јаких кандидата и зато што је "Империја Карић много улагала у новинаре и имао је њихову бесплатну подршку и своју телевизију."

Стевановић другачије мисли. Он каже да има много људи који имају паре али немају харизму. "Богољуб Карић има харизму, он је комуникативан и дневно смо расли за 0,6 одсто. Све је упалило као и салата о којој су сви причали."

Миливојевић каже да ни милиони евра не значе да ће неко победити. "То неће одлучити ни осмех са свих билборда и телевизијских станица већ став о ЕУ и Косову".

На овом степену развоја српског друштва званичне цифре о утрошеном новцу ће се разликовати од стварних. "Али, јавна је тајна да се сви материјали о изборима лажирају чак и потписи за кандидатуру. Тако велике странке не плате ни спотове на телевизији, него то ураде спонзори кроз рекламе сопствених фирми или на неки сличан начин."

Стевановић каже да богата кампања кошта неколико милиона евра. "Све се плаћа чак и волонтерски рад. Ипак, никад се не зна колико је која странка потрошила у кампањи. Догађало се да неке странке уплате телевизији минимум јер их исплаћују у готовини. Али, сви то раде и нико никога не јури јер би се направило чудо."

Е то чудо чека порески обвезник. Како би му се обрадовао.