Шта се ту може

Ових дана електронском поштом шири се по „сајбер простору” следећа реченица: „Овако се више не може... или може”?

То „отворено писмо” као позив на „блог дискусију” има за повод најновији скандал из емисије Телевизије Пинк „Тренутак истине” о коме, по мишљењу учесника (којих је све више) није било довољно одлучних протеста у јавности на рачун рада и понашања водитељке Татјане Војтеховски-Стеванов. Они су стога прибегли интернет комуникацији с надом да ће подстаћи снажнију реакцију јавног мњења.

Колико је заиста реално очекивање да ће згражање појединаца над простотом, перверзијама, порнографијом, воајерским примитивизмом, непристојним понудама, вулгарним речима и гестовима у домаћим телевизијским програмима имати неког позитивног ефекта?

Чак и да је поменути случај изазвао праву буру јавног негодовања – тешко да би се одговорни у ТВ Пинк осетили иоле угроженима. Напротив, могли би то сматрати добром рекламом за свој „контроверзни” ријалити шоу. Нажалост, врло је вероватно да ће се управо то и десити.

Они који су на самом почетку схватили шта су заправо „Тренутак истине”, „Велики брат”, „Фарма”, „Луда кућа” и слични медијски подухвати, одмах су престали да на њих троше своје време, да деградирају своје гледалачко, па и људско достојанство уз баналност, испразност, некултуру, глупост... који куљају из оваквих ТВ програма. Њима нису била потребна нова издања да би потврдили уверење како овакве емисије убудуће не заслужују ни минут њихове пажње и да је, ако већ нема алтернативе на другим каналима, најбоље једноставно угасити телевизор.

Они пак који су поклоници и љубитељи оваквог звиркања кроз кључаоницу у туђе интиме, душевне и физичке, којима је занимљиво да гледају ко се с ким свађа а ко с ким љубака по разноразним кућама, да слушају ко је кога варао и поткрадао, а ко кога тукао или малтретирао, спремни су увек за нове и јаче сензације. Њима су током сати које вољно деле са разноразним укућанима или гостима у „ТВ исповедаоницама” потребне све сочније пикантерије и све голицавија узбуђења да би шокантним садржајима пунили сопствену празнину.

И шта се ту може?

Па може и мора да се умеша онај ко је позван да штити општи интерес и да примењује важеће законе. Општи интерес одређује, а закон ваљда и прописује, доњу границу испод које се не сме ићи у стварима као што су јавни морал, поштовање личног интегритета и људских права, друштвена одговорност медија... Држава и њени органи, независна регулаторна тела и агенције, имају задатак да брину о томе.

Има ту, наравно, много посла и за управне одборе, струковна удружења, невладине организације.

Добродошла је при том, а по свему судећи је и неопходна, појединачна грађанска самоиницијатива. Такви гласови недавно су се подигли, и умножили, због застрашујућег таласа физичког насиља по Београду и Србији.

 Није ли ментално насиље које долази с ТВ екрана исто толико опасно?