Постоји време кад мислим само на себе

ВИШЕ ОД СПОРТА
Она не осваја саговорника само својим здравим изгледом већ и чврстим животним ставовима. Радмила Хрустановић, помоћник градоначелника Београда Драгана Ђиласа, каже да у раду и кретању кроз живот искључиво поштује знање, упорност и преузимање личне одговорности за све учињено.

Рођена је 25. новембра 1952. у Београду у браку првобораца Недељке и генерала Стеве Докмановића. Основну школу и гимназију завршила је у Београду, а Правни факултет, због селидбе родитеља, у Сарајеву.

У сталној потреби да утиче на животне токове, а не они на њу, прошла је кроз три, а сад је у четвртој партији. И једна је од оснивача Женске политичке мреже Србије.

У градску кућу ушла је петог дана октобра 2000. године, а у јуну следеће године изабрана је, уместо одлазећег Милана Протића, за градоначелника. Од 2004. је била заменик градоначелника Ненада Богдановића, а сад је, практично, у истом статусу са Ђиласом.

У браку са Шефиком има двојицу синова: Дамира (31) и Горана (25).

Чега се посебно сећате из детињства?

Једне велике, праве лутке, коју ми је, за пети рођендан, из Италије, донео Стјепан Бобек, тада фудбалер Партизана. Мој отац је у том периоду био потпредседник овог клуба, па су у нашу кућу долазили и фудбалери. Често су се, средом, ти партизановци виђали. Некад су пили кафу и ручали на тераси хотела „Метропол”, а сад „Метропола” више нема, а и друштво се, нажалост, смањило.

Да ли је и ваша боја „црно-бела”?

То се подразумева. Одлазила сам тада са оцем на многе утакмице, а пратила сам, а и сад пратим, спортске догађаје. Мени је чак било смешно да се забављам са дечком кога не интересује спорт. Кад сам у јуну 2001. изабрана за градоначелника Београда обишла сам и Звезду и Партизан. У Партизану сам стала пред слику тима испод које је само била исписана година. Ипак, знала сам све играче. Казала сам: Чебинац, Бечејац, Галић, Пирмајер... Домаћини су су били изненађени... Али нисам им казала чија сам кћерка.

А да ли вам неко замера комунистичку прошлост?

То није питање за мене већ за друге. Немам чега да се стидим. Моји никад нису били посебно привилеговани. Мислим да је време од Другог светског рата до осамдесетих било веома успешно за нашу државу. Наравно, нема идеалног друштвеног система, али ми смо у једном периоду, имали највећи привредни раст после Јапана. Имали смо образовни систем на правичним основама, уређено здравствено и социјално осигурање, спорт, културу... Југославија је била поштована у свету... С друге стране постојале су и табу теме, разне забране због којих су неки отишли из земље. Е, то није било добро.

Шта сте затекли у Градској кући 6. октобра 2000?

Неки су заборавили, а ја нисам. Затекли смо, у најкраће речено, један девастиран град, а таква је била и држава. Све је било дотрајало и јадно. Али, досад је много тога урађено. Београд је сад други град. Отворили смо се према Европи и у том смеру настављамо да радимо и да се крећемо.

Кога из света посебно цените?

Долазили су много, али на мене је, неспорно, најјачи утисак оставио Јуриј Лушков, градоначелник Москве. Са њим сам се често састајала. И формално и неформално. А и сад га чекамо да дође. Следеће недеље ће бити један од чланова руске делегације коју ће предводити Димитриј Медведев, председник Русије. Лушков је већ двадесет година први грађанин Москве.

Како тумачите честе промене странке?

То је јако лоше. Мене није требало нико да врбује, али има врбовања, има обећања, а има и, вероватно, нечега трећег... Себе не доживљавам тако. Дошла сам у Демократску странку кад је Грађански савез већ, на одређен начин, био угашен. А све то догодило се и са моје две претходне партије, са комунистима и реформистима. У свим односима, па и у овим, човек мора да буде поштен према себи. Чим одустане од себе то се, увек, покаже као јако лоше.

Како доживљавате вође ваших странака?

Тита сам само видела као и сви остали људи. По ономе како сам знала Марковића он је имао све моје комплименте. И као премијер оне Владе у Југославији, и као човек који је имао фантастичну визију у оном тренутку. Ми смо тада били испред свих земаља у региону: Чешке, Словачке, Пољске, Мађарске... Нажалост његов план није победио. Победила је друга опција. Национална, ратна...И кад је Анте Марковић био поражен, а прво се то догодило на локалним изборима у Босни, знала сам да идемо у ратове!

А какви су Весна Пешић и Борис Тадић?

Са Весном сам врло блиска и данас. Бориса Тадића знам дуго. Ишли смо заједно на мој први јавни говор. Било је то у Сремској Митровици, на митингу. Имала сам написан говор и у оквиру говора одређене стихове Радета Шербеџије, који су „посвећени” Туђману и Милошевићу. Борис ми је рекао да стихове оставим за другу прилику, за говор у Београду. Рекао ми је да говорим из срца, из стомака, да причам оно у шта верујем и оно што осећам. И следеће говоре – нисам читала.

Да ли се преиспитујете после критика?

Увек то чиним. Ни једна критика ми није пријатна. А кад погрешим увек настојим да исправим грешку или да се извиним. То важи за све односе.

Чиме се поносите у Београду?

Највећа драгоценост Београда смо ми, грађани овог града. Ево доказа: У гостима нам је, недавно, био градоначелник Ковентрија. Овај Енглез је диван господин. Био је овде пет дана. И одушевљен је градом, Савом и Дунавом, па Скадарлијом, музиком, песмом, игром, храном... али пре свега укупном атмосфером у Београду, која је наше наслеђе.

Да ли је вера у брак ваше наслеђе?

Породица је основ свега. Верујем у њу. Моји родитељи су недавно прославили шездесет година брака. Најлакше је нешто разградити, а много је теже сачувати. Брак подразумева доста компромиса, разумевања, уступака... И брак је природно станиште мушкарца, жене и њихових потомака. Али, не верујем у брак само због деце.

Зар компромис није трула даска?

Није. Без компромиса нема живота. Нигде. Човек који није спреман да прави компромисе мора да живи сам. Али, тада ни са собом није увек у складу. Јер, ко сам са собом не прави компромис биће несрећан. А и одустајање је део живота. Од свега се може одустати осим од једног - од деце. Она су, заувек, једини безусловни однос.

А у браку има криза, искушења...

Има, како да не. Од тога се брани тако што се чува достојанство породице. То је врло важно. На тај начин се штити и интегритет деце.

Кад у животу мислите само на себе?

Знате шта ми каже фризерка, масерка, козметичар... Сви они ми кажу да не познају особу која се, у тим тренуцима, предаје само себи као што то чиним ја...

Како дефинишете срећу?

Прича о срећи је, помало, и филозофија. Срећа је, најчешће, трен, али може, понекад, да буде и стање. Зависи шта човека чини срећним, да ли је у стању да препозна срећу, да је ухвати. Мене усрећи и игра са малом децом. Срећна сам кад одем на неки добар концерт. Волим да усрећим мајку, оца, децу, па, наравно, и они мене...

Шта је ваша водиља?

Увек сам имала жеље. И оне су ме водиле. И, готово никад, нисам одустајала. Нисам одустала ни деведесетих од борбе за достојанствен живот у потпуном ратном безнађу, а имала сам пуну кућу избеглица... Од тада сам јача. Ретко кад сам депресивна. Верујем људима, али у себе највише.

Која емоција вам је најснажнија?

Љубав. Кад волим то ми је најважнија емоција. Наравно, лепо је да љубав буде узвраћена... Али, у љубави је, по мени, важније волети.

Шта љубави даје снагу?

Љубав се храни. Сваки дан се храни. Ево, пре два дана сам добила једну лепу ружу од мужа. Он ју је одгајио на нашем сплаву на Ади Циганлији...

Да ли сексуалности место и у школи?

Јесте. И та врста образовања је неопходна. Али, све то сад имате и на интернету, а у тај свет могу да уђу и предшколска деца. Од тога сад не би требало правити фетиш. Мислим да су сексуалне слободе велике. Свако има право да бира како ће водити свој живот и у том смеру. О томе причам без предрасуда, али најмање у кући. Синови ме никад нису питали како се праве деца. То значи да су самоуки (ха,ха,ха...).