Био сам на ивици банкрота

Атина, 31. октобра – Личност у жижи 22. Панораме европског филма у Атини је седамдесетогодишњи, легендарни амерички сценариста, редитељ и продуцент Френсис Форд Копола, који је представио свој последњи филм „Тетро”, одржао грчким студентима двочасовну мастер класу и примио Златну медаљу града Атине коју му је на свечаности уручио градоначелник Никитас Какламанис.

Интервју за „Политику”, вођен у апартману Хотела „Краљ Џорџ” на Тргу Синтагма, почео је срдачним поздравима и Кополиним сећањима која су почела да навиру на помен града и државе из које сам стигла.

– О, био сам у Србији, у Београду, целој Југославији – Дубровнику, Загребу, Сарајеву... – раздрагано је почео Копола. – Тамо сам практично живео више од шест месеци и памтим и дан-данас тај осећај међусобне љубави и брижности људи које сам сретао. То је било шездесетих година и тада нисам уопште знао да на простору Југославије живи толико различитих нација, нити се могло осетити да се они међу собом можда и не воле. Напротив! Сви ти дивни људи су се међу собом волели, у то сам сигуран! Њихова љубав ме је чак инспирисала да напишем сценарио који чувам и дан-данас. Његов наслов је „Дан када се свет заљубио”!

(/slika2)Много година касније, када сам видео ужасне слике рата у Југославији заиста сам био у шоку. Нисам могао да верујем да се то може догодити у земљи у којој су људи тако дивни и топли, у земљи која ме је дочекала и прихватила с тако много љубави.

Ето, ипак се догодило, а многи и данас тврде да је за све крива Америка?

Америка? Најлакше је за све кривити Америку, она је „негативац број један”. Нисам политичар и, да будем искрен, политика ме, баш као ни гангстери, никада није интересовала, али мени се чини да су читав тај сукоб произвели локални лидери који су, после пада комунистичких или социјалистичких режима у околним земљама, осетили да губе моћ и своје положаје, па су производњом рата желели да осигурају свој опстанак. Шта ви мислите?

Мислим свашта, тренутно ми се по глави врзма и Весли Кларк, али време за разговор цури, а толико тога желим да Вас питам. Рецимо, о Обами?

Шта мислим о Обами? Видели сте с колико сам позитивне енергије дочекан овде у Атини, а пре неколико година када сам боравио у Грчкој сви су галамили на мене као да сам Буш лично. Хоћу да кажем да појава Обаме, младог, веома образованог, интелигентног и пријатног човека, који је стигао ниоткуда, и у Америци али и свуда у свету изазива велику наду и пружа осећај позитивних промена. Он се тренутно суочава са огромним проблемима, нагомиланим протеклих година и сигурно је да му није лако. Али, он је човек који обећава и који има снагу. Мени преостаје да у њега снажно верујем. Очигледно да у њега наду полаже и остатак света, а доказ тога је и Нобелова награда за мир која му је додељена, иако је на светској сцени релативно кратко.

Ви сте зато на светској сцени већ дуго и многи Вас називају „најбољим америчким редитељем” или „аутором најбољих америчких филмова свих времена”?

То је све због велико светског успеха филмова које сам снимио пре 40 година, попут „Кума” или „Апокалипсе”, али је смешна ствар што су многи заборавили да ти филмови у почетку били дочекани „на нож” од стране критике, да би тек годинама касније доживели сва признања и престиж.

Дрзнули сте се да од „Апокалипсе сада” начините филм ван стереотипа уобичајеног за „успешан ратни филм”?

Читава та ствар са „Апокалипсом” ми је сламала срце. Имао сам пред собом сјајан сценарио Џона Милијуса, али у њему није био добар крај. Много сам ризиковао, у филм сам уложио сав свој новац, ставио под хипотеку чак и свој виноград који је хранио моју породицу, узео изузетно неповољне банкарске кредите, снимао на Филипинима у тренуцима локалних политичких тензија, борио се с Марлоном Брандом... На крају све изгурао да бих после затворене пројекције за потенцијалне дистрибутере филма, доживео да видим њихова намргођена лица и одмах чујем сугестије шта „мора да лети напоље”. Био сам сломљен и на ивици банкрота. Тек после извесног времена, и после успеха у Европи, тај је филм „прорадио”, да би га данас многи називали култним ратним филмом.

Боље је било с „Кумом”?

Ма, ни то није било боље! Као прво, тај филм сам прихватио из нужде и на велики притисак тада младог Џорџа Лукаса с којим сам у Сан Франциску основао продуцентску кућу и почео рад на пројекту филма „Прислушкивање”. Како смо били апсолутно без новца за реализацију тог филма, Лукас је инсистирао да се прихватим режије „Кума”, зарадим новац и инвестирам га у „Прислушкивање”. Била ми је мрска помисао да се бавим гангстерима, такви филмови су ме увек нервирали, нервирају ме и данас. Мрска ми је била помисао да романтизујем њихов живот, а управо се с „Кумом” то и десило. После његовог великог успеха у биоскопима широм света, постао је „библија” италијанских мафијаша. Али, захваљујући њему, ја сам ипак снимио „Прислушкивање”...

И опет сте били корак испред свог времена? Многи су склони да тврде да је Ваш филм „Кишни људи” инспирисао феминистички покрет, а „Прислушкивање”, много пре времена, наговестило појаву „Великог брата”?

„Кишне људе” сам написао и режирао како бих се доказао свом оцу. Јер, од његово троје деце ја сам најмање обећавао, био сам болешљив и лош ђак и нико на мене није баш много рачунао. Међутим, ја сам као асистент Роџера Кормана много научио и желео сам да то покажем свима. И показао сам кроз причу о младој жени која оставља мужа кога много воли јер не воли глупе кућне дужности. Тај филм је заиста инспирисао женски покрет, али и моју жену с којом сам у браку 46 година! На „Прислушкивање” сам одувек био поносан.

Холивуд је поносан на Вас?

Холивуд, тачније интернационална филмска индустрија, производи велике филмове из једног јединог разлога – да направе новац и то одмах. Дистанциран сам од холивудских идеја још од времена своје младости. Мој инстинкт није био да постанем богат и славан или да постанем „холивудски мермер”. Одувек сам хтео да будем уметник и борио сам се тешко да будем уметник, да радим нешто заиста прелепо и ново. Нисам унапред могао знати да ли ћу успети, али морао сам да чиним такве кораке.

Уметност је мотивисала филмове какви су „Youth Without Youth” и „Тетро”?

Решио сам да своју позну каријеру проведем стварајући најличније филмове, да сам пишем сценарије за филмове који осветљавају и просветљују савремени живот и да из њих могу да учим. Видите, у мојим годинама сва велика задовољства су отишла, нема много нових чињеница које могу да научим. Али, могу научити много о сопственом животу и животу моје породице. Изабрао сам да напишем приче о сећањима која поседујем и оном што мислим, а што су важне теме породице сачињене, већ у 3-4 генерације, од веома креативних људи.

Лако Вам је да их финансирате?

Слободан сам човек. Испоставило се да је својевремено било веома паметно што сам купио винограде у долини Напа и почео производњу вина, а после и хотелски бизнис. То ме је обогатило и обезбедило егзистенцијални мир и сигурност, и мене и моје породице. Да сам живео од својих филмова и својих продуцентских кућа које су више пута банкротирале, одавно би ми био крај!

Када сте јуче Грцима говорили о породичној драми „Тетро”, учинило ми се да сте у тренутку хтели да заплачете?

Пре два дана преминуо је мој пет година старији брат, а управо су ме питали о односу браће у овом филму.

Молим Вас извините, нисам знала, примите моје искрено саучешће!

Немојте се извињавати, нисте ви низашта криви, све је то живот и шок за мене јер он и није био тако стар... Боли ме то што Аугусту (отац Николаса Кејџа, прим. аут.) нећу стићи на сахрану...

Да Вас мало орасположим и да Вас питам какав сте то неспоразум својевремено имали са Емиром Кустурицом?

Ха! То јесте заиста био неспоразум! Мени је као Американцу, и наравно старијем човеку, тешко да одмах разумем неко страно, европско име и да повежем то име са оним шта та особа ради. Када смо се упознавали нисам у тренутку разумео ко је он, а онда је Кустурица помало изнервиран почео да се нападачки шали како он за разлику од мене, који имам само „једну и по канску палму”, он има „две и по”, што ме је у тренутку подсетило на супругу сјајног Душана Макавејева која је својевремено тврдила како је Душанов „Sweet Movie” имао више гледалаца него моји филмови. Наравно да знам ко је Емир Кустурица и наравно да сам гледао његове филмове! Он је сјајан редитељ! Молим вас, ако га видите, реците му да се не љути на мене. Уколико се и даље буде љутио, рећи ћу свима да нисам гледао његове филмове ! Ха, ха!