Минхен, петнаест година касније

Први пут сам се срела са овим градом осамдесет осме године, када је мој брат кренуо на служење војног рока, оставивши ми новац од његовог “испраћаја”.Тиме ми је омогућио одлазак на “Октобарфест”. Одмах сам се заљубила у отвореност домаћина,и атмосферу која је била срдачна, да ли због пива које се обилно пило, или мојих шеснаест година, не могу ни данас да одговорим. Свидела ми се традиција и ноншалантност ношења народних ношњи, свидела ми се архитектура, универзитети, музеји, школе, свидео ми се ред који се поштовао. Не бацај смеће по улици (иначе ћеш платити дебелу казну уколико те зaуставе), не прелази улицу на црвено (опет због високе казне), везуј се у аутомобилу сигурносним појасем (због... високе казне наравно). Свидела ми се природа, и педантност одржавања чистоће зелене околине.

Изненадиле су ме многобројне патке које су пливале по језерима, и рибе које су слободно живеле у води, по многобројним језерима у околини града. Код нас у Србији би патке завршиле у рерни, а рибе у чорби. Свидео ми се ред вожње који је перфектно функционисао у јавном саобраћају. И поразило ме је сазнање да су “они” тако одавно живели, док смо ми веровали у пионире, друга Тита и братство и јединство. Вратила сам се у Србију празних џепова и пуним ранцем стварчица које сам накуповала. И сазнањем да су немци нама мањи непријатељи, него што смо ми сами себи. 
 

Други пут сам се срела са Минхеном деведесет друге године, када је мој тата инсистирао на томе да би требала да поред студија у Београду, почети и да радим... Није очекивао да ћу поћи у иностранство, са аргументом да “идем тамо где се рад плаћа”, у Минхен. Тада сам упознала наличје велеграда презасићеног избеглицама из бивше Југославије. Појавили су се у мени радари којима сам хватала погледе људи и њихове реакције на српски језик који сам причала. Прелазила бих на другу страну улице, када би ми у сусрет долазили војници обучени у немачке униформе. Трајало је годину дана да се навикнем на то да живим у стану, да научим језик и да нађем нове другаре, које ћу да виђам када се договоримо, а не када год пожелим да попијем кафицу.

И опет се поновила ствар са редом који је требао да се испоштује: научи језик, па ћеш моћи да кажеш оно што мислиш. Образуј се како би постао део друштва. Свакодневица се огледала у чекању у реду за визе, доношење потврда, у бирократији која зна само законе. Тако да сам све законе о странцима проучила и имам их у малом прсту. Поред лирике Рилкеа и Гетеа, била је то област која ме је опуштала. Наравно, и кување ме опушта. Овде се у рафовима у продавници могу наћи парике у три боје: зелене, жуте и црвене, друге се не продају. Исто тако и јабуке, има их разних врста, али су све исте велицине. Тако је и у друштву, чим мало одударате од уобичајених немачких норми, или ћете се научити да цените ту различитост и самим тим из ње користити предности, или ћете се одлучити да је не прихватите. Ја сам за прву солуцију.
 

Данас, петнаест година касније бих хтела да вам напишем нешто о граду у којем се осећам као код куће.
Комшија Милер ми је јуче донео џак кромпира од сељака, јер сам му ја дала домаћу кобасицу коју ми је послао свекар из Војводине. (Знам да воли наше-домаће ствари из времена када је сам путовао у нашу земљу.) Са другарима Анвандер, Јоханом и Стоибер смо новогодишњу ноћ прославили уз домаћу препеченицу буковог бурета Ћирића из Шумадије.
Мој рецепт за пројару је изашао у књизи рецепата основне школе коју похађа млађа ћерка, као рецепт типичан за Србију. (Нисам хтела да напишем рецепт гибанице, јер бих морала потенцијалне куваре да пошаљем код Турчина по коре...).
 

Професору латинског језика (у гимназији коју похађа старија ћерка). Нохру сам набрајала имена наших седам падежа, док ме је он гледао широм отворених очију, а ја се питала да нисам можда мусава од вечере?!? Следећег часа у разреду моје ћерке се хвалио да је сазнао да један језик има падеж више од латинског. Колега мог мужа, Турчин, Гунгöр, је питао шта ће да му се деси када буде појео жито и попио вино за нашу славу. Рекла сам му ништа (а помислила да је то баш добро, само још да се и прекрсти).
 

Муштерије, које дођу у радионицу за интернет дизајн и графику у којем уживајући у послу зарађујем новац због којег сам и отишла из Србије, сматрају да наша различитост доводи до креативности, да у томе лежи кључ нашег успеха. Са Немцима немам проблема, више их имам са нашим људима који ме питају шта ја овде радим, и када им одговорим: ја овде живим. И уживам.