Ујединитељ новинара

„Финансијска полиција нам је 30. септембра запечатила редакцију и штампарију... Не кажем да је ово фирма где раде анђели и да немамо пропуста и прекршаја, али полиција застрашује службенике”, објављује „Време” изјаву Славољуба Качаревића, директора и главног уредника „Гласа”, 18. децембра 1999. године.

Исти недељник објавио је и текст у којем, између осталог, пише: „Са аргументом силе и без силе аргумената држава ће истерати свој наум и затворити ’АБЦ продукт’ и његову штампарију ’АБЦ графика’ ”. Качаревић објашњава: „Можда има у томе нечијих личних анимозитета, или, личне користи”.

Качке тада није ухапшен, сада јесте.

Рођен је октобра 1956. у Скадарлији, од оца Бранислава из Рипња и мајке Радмиле Живковић из Трешњевице с Рудника.

Немирно дете, јединче, тражило је посебну пажњу и љубав. И добијао је у толикој мери да је и данас узвраћа људима. Утолико је благословенији – рекли би верујући. Поносан је на порекло, али не истиче да је Србин, Шумадинац, православац, да су му преци ратовали и гинули око Солуна и Срема на фронту, да му, као и многима, није било јасно зашто Шумадија деценијама од ослобођења није даровала свом народу премијера Србије. Била је хегемонистичка држава, а Срби хегемонисти – учило се у школи.

Путујући планетом, читајући брдо књига, није могао да открије шта је то у њему хегемонистичко. Качаревић је био и остао лево од центра. Европејац и грађанин света у правом смислу: да путеви буду добри, зграде уредне (председник је кућног савета) хигијена на нивоу, ракија и вино домаћи (помаже оцу да их произведе), да сви буду честити и не краду. Да помало личе на њега као у времену док је писао за „Студент” „Политику”, затим „Интервју”, „Глас јавности”, „Српско наслеђе”...

Саветовао је своје потчињене, али и министре. Дружи се са обичним људима, а упознао је добро и Карића и Родића, и Михајловића и Мишковића...

И као такав, одласком у апсану, подигао је своје колеге на ноге. Ујединио је новинарски свет да га здушно подржи. И добре и мање добре колеге и колегинице. Ових дана они вапију: „Пустите Качкета”. А он таложи искуство.

Можда ће му бити потребно једног дана. Доброг политичара нема без робије.