Милени у част

Да је за живота добила макар делић признања и части којима је њена личност обасута сада, на стогодишњицу рођења, сликарка Милена Павловић Барили напустила би овај свет с мање сете и разочарања у свој родни крај. Но, како то често бива са уметничким судбинама, кобна размимоилажења са савременицима доносе горчину, а сласт успеха стиже са закашњењем.

Србија није разумела ово своје дете ни кад је отишло у европске метрополе тражећи простор за размах свог талента, а ни онда кад је желело да јој се врати отуда где је тај таленат већ био потврђен. Није прихватала оно што је тамо већ било оцењено као изузетно надреалистичко сновиђење, као раскошна машта, истанчана поетичност, префињен укус, чудесни мистицизам...

На тај неспоразум подсетила је емисија „Милена поново у Паризу” Вјере Вуковић, а поводом изложбе приређене 2002. године у тадашњем Југословенском културном центру. Да није било ове заправо старе емисије РТС-а, рађене да укаже на то како ни та прилика није била довољно добро искоришћена за представљање и истицање значаја Милениног дела, ТВ гледаоци остали би без ширег биографског увида у животни пут Миленин од Пожаревца до Њујорка, а преко Минхена, Лондона, Париза и Рима.

Било је, наравно, на ТВ екрану редовног извештавања о разним догађајима који су пратили јубилеј – о отварању бијеналне изложбе у Пожаревцу, о модној ревији инспирисаној сликаркиним модним скицама – али Милена још није добила документарни филм о себи какав заслужује, а ни адекватно медијско тумачење свог уметничког бића и свог стваралаштва.

Редакција за културу Радио-телевизија Србије учинила је корак у том правцу производњом кратког анимираног филма „Аутопортрет с белом мачком”. У ауторском тиму удружили су се Мирјана Бјелогрлић (сценарио), Бојана Димитровски (цртеж) и Богдан Вуковић (анимација). Пустили су и сами машти на вољу, подражавали цртачки манир Миленин, оживљавали ликове са сликаркиног платна, мењали углове гледања, „илустровали” поједине догађаје и сусрете.

У својој врсти, и као самосвојно уметничко остварење, овај филм провераваће, без сумње, своје вредности у конкуренцији анимираних или експерименталних филмова и сигурно ће потврдити ваљаност неких идејних и ликовних решења и уопште визуелних својстава у целини. Но, за шире телевизијско гледалиште, па чак и за познаваоце неких елемената Миленине биографије, као и њених најупечатљивијих радова, садржај филма био је прилично недокучив. Емитован у неколико наврата током дана, без икаквих објашњења и ван неког датог наративног оквира или уводне напомене, остао је у основи некомуникативан.

Нема ни говора да РТС не треба да се упушта у овакве уметничке форме или подухвате. Напротив. Реч је само о томе да треба да нађе начина да их у свом програму другачије пласира, да их подржи и опреми тако да њихов садржај постане пријемчивији, а тим и њихови ефекти у гледалишту већи и трајнији.

Бар телевизија има начина да сваку ствар допуни, појасни, појача и тиме усмери и обогати поруку коју шаље.