И сад чекам да ми се Кустурица обрати

ВИШЕ ОД СПОРТА
Небојша Пајкић је професор филмске драматургије на Факултету драмских уметности у Београду. Веома је успешан педагог. Али, већ годинама, у Србији, није снимљен ниједан филм по његовом сценарију. Он за тај свој нерад има објашњење: „То је одлука других”.

А пре тога је био сценариста филмова који су награђивани и у Југославији и у иностранству. 

Рођен је 25. новембра 1951. године у Високом. Тамо је завршио све обавезне школе, а у Београду је, 1975. године, дипломирао на Факултету драмских уметности.

Политички став никад није мењао. Био је и остао на супротној страни од комуниста, али без страначке припадности.

Међутим, емотивно је лутао док није нашао трајну срећу у трећем браку. Тада се заљубио у Исидору Бјелицу, писца и редитеља. Има троје деце, кћерку Софију (20) из другог, Лава-Григорија (14) и Вилу-Еванђелину (7) из трећег брака.

Зашто су „други” љути на вас?

Узрок је у чињеници да сам, непрестано, демонстрирао антикомунистичке идеје у комунистичком друштву. А „Политика” им је, тада, осамдесетих, пружала жестоку медијску подршку. Тако је, после мог филма „Дечко који обећава”, преко целе стране изашао текст у коме се тврдило да би било најпаметније да се тај филм не забрани, да не би постао велики култ, већ би га требало бојкотовати. Тако је то почело.

А како је настављено?

После тога сам био сценариста филмова који су морали да буду поменути. Али, у следу програма бојкотовања, Удба је одлучила да се моје презиме увек искриви. Тако да сам био „Шајкић”, „Мајкић”, „Рајкић”... Била је то велика, медијска, тортура. А после филма „Давитељ против давитеља” нисам више могао да радим у Србији, па сам то чинио у Хрватској и Словенији: „Краљевска завршница”, „Ремиингтон”, „До конца ин напреј”. А после тога сам се окренуо другим пословима.      

И какав је резултат?

Сад ми је изашла књига на коју сам јако поносан. То је „Антологија непрочитаних сценарија”. У којој сам представио дванаест текстова десеторице аутора који су на различите начине спречавани да реализију своје уметничке идеје. А дотле су, на тржишту, деловали хохштаплери, производећи филмове, који су, углавном, маска за прање новца.

Које прекретнице посебно памтите?

Први пут је то било 1971. године кад сам напустио босански тамни вилајет и дошао у Београд на студије. Други пут кад сам се запослио у Студентском центру као уредник. Тада сам радио на афирмацији рокенрола и њу вејва, новог таласа у рок музици и експерименталног филма и позоришта... И трећи преломни тренутак ми је 1994. година, кад сам се оженио Исидором. Тада сам формирао једну идеалну уметничку заједницу у којој радимо као посебна радионица унутар српске културе, а у томе нам помаже и спорт. 

Шта је смисао вашег спорта?

Пре свега акција. Она је основни услов спорта. Нас четворо смо стално у акцији. У ту акцију рачунам и наша честа путовања. Сад је требало да будемо у Италији, али Исидора се разболела... А као младић био сам веома талентован голман и у фудбалу и у рукомету, па стонотенисер и шахиста.

А деца?

Наша мала Вила је, као и ја, велики навијач Црвене звезде, а тренира кик-бокс и голф. Лав нема велики интерес за брзе спортске дисциплине. Спортски је, засад, окренут само голфу. У Тунису смо сви завршили школу голфа.    

Да ли би децу увели и у профи спорт?

Истина је да се на спортистима проверава дејство неких наркотика. Ипак, ако би моја деца желела да уђу и у ту врсту спорта ја би их пустио, али уз услов да их надгледам. Експерт сам и за ту врсту односа.

А да ли сте верник?

Јесам. Врло сам озбиљан, православни, догматски верник. Али, мислим да велики број наших владика то нису. То могу да вам кажем ма како то изгледало грубо.

Зашто се, у вашој Босни, повезују вере и нације?

Свако зна да је мухамеданство вероисповест. А на основу вероисповести немогуће је формирати нацију. То је једино успело Јеврејима. Али, они су, на неки начин, посебно заштићени. Муслимани у Босни то не могу и зато је измишљено Бошњаштво. То је политички став за који су одговорни Хрвати и Срби.

Коју награду посебно цените?

Право на рад је божија награда, а код уметника је то право и на креацију. Мени је највреднија награда простор који ми се даје да исказујем свој таленат.  

Шта вам каже таленат о судбини Србије и света?

Све у овом свету иде на горе. Уосталом у „Светом писму” пише да све иде - на горе...

Шта највише волите да радите?

Моје опредељење је да не радим ништа. Али ме најразличитије околности утерују у то да будем ангажован. Исидора има толику креативну енергију да не може сама да оствари све своје пројекте и онда ја морам да јој помажем да се не мучи секундарним односима.

Кад не говорите истину?

Увек говорим оно што мислим да је истина. Тако ме мајка научила. А, иначе, мислим да је то погрешно. То, говорити увек истину, у светској социологији се зове „комплекс подунавског сељака”. Значи; лаици могу стално да говоре истину, а озбиљан човек не мора да лаже, али може, много тога, да прећути. 

Колико вас испуњава професија?

Професија ме испуњавала деценијама. Али, после филма „Давитељ против давитеља” мени у Србији није дозвољено да се исказујем професионално, као сценариста. Затим се распала институција биоскопа, па је моја филмска критика изгубила смисао. Тако је мени остала само професура, а она ми много значи због тог сусрета са младим људима које провоцирам мојим идејама.

Какав студент је била Биљана Србљановић?

Била је јако, јако добар студент, као и Чеда Јовановић. Биљана је била фанатично опредељена према филму. Међутим, пошто је наша кинематографија кардинално устројена она, иако амбициозна, у филму није успела да уради ништа. Потом је сву енергију усмерила укриво, према позоришту, које уопште не разуме, па према политици у коју се не разуме дефинитивно. А Чеда је драматургију увео у политику. Што није наивно...

Како себе доживљавате?

Као човека који је, фудбалски речено, у офсајд позицији, у недозвољеном положају у Србији. Доживљавам себе као неприлагођеног емигранта из Босне. А ја сам велики љубитељ Србије и србијанског бића. И волео бих да могу да кажем, не само да сам Србин, већ и да сам Србијанац. Али, то ми некако измиће...

А шта мислите о разочарањима?

Сматрам да је то нешто што је део свакодневног ритма живота. И да морамо да рачунамо са тим. И моја Црвена звезда повремено изгуби по неку утакмицу. Између резултата у фудбалу и резултата у односу са пријатељима нема битне разлике. А сва разочарења пребацујем на себе. Јер, тада мислим да нисам уложио довољно енергије у тај однос.         

Колико поштујете Христов став?

Увек поштујем то да љубим ближњега свога као самога себе. Догмата сам. Пре петнаестак година физички ме је напао Емир Кустурица и ја сам му, у „НИН-у” поручио да би требало да се крсти и да воли мене као што ја волим њега. Он се, после тога, крстио. И сад чекам да ми се Кустурица обрати. Он је, као православац, дужан да ми се јави. А пошто ми се не јавља мислим да он, можда, није најбоље примио тајну крштења.

Да ли верујете у магију љубави?

У сваком случају, па Исидора ме опчинила. Али, не верујем у култ љубави. Мислим да култ љубави, код Срба, због опште немаштине и расцепа вредности, нараста. Људи покушавају да у нечему пронађу смисао, па се сви сад позивају на љубав. И став о том односу постаје инфлаторан.

Од чега зависи љубав?

Мој одговор на ово питање је да - то нико не зна. Апсолутно нико. Тај однос је необјашњив. Љубав, Бог, Слобода... То су недокучиве ствари. Уосталом, то је Кант рекао.

Шта је права вредност у свим односима?

За мене је, у свим односима, најважнији хумор. Јер, хумор је лек, он нас опушта и ослобађа од сваког оптерећења.

Какав је био ваш однос према женама?

Никад нисам имао добар однос са женама. Исидора је прва жена са којом сам се апсолутно разумео. Ми смо се спојили у платонској вези две половине.

А који став имате о сексуалности?

Тај однос је динамичан, па можемо да говоримо од века до века, од деценије до деценије. А сад је ситуација, тренутно, лоша по мушкарце. Мислим да жене манипулишу сексуалним потенцијалима, а да се мушкарци понашају сасвим анахроно, превазиђено, на ивици анималности, без емоција...

Шта или ко за вас нема цену?

Ако склоним породицу једини људски однос који за мене, заиста, нема цену, и који је немерљив, који ме целог живота највише интересује, је питање слободе, слободе у сваком смислу. Ја сам љубитељ слободе!