Не предајем се ни у финишу живота

ВИШЕ ОД СПОРТА
Кад се помене трчање увек се помисли на чувеног атлетичара Фрању Михалића. А кад је реч о овом човеку све предрасуде о броју његових година и животној снази падају у воду. Он је и сад, сваки дан, на атлетској стази у свом Партизану. А ту су, са њим, сви на „ти”. Фрањо им је тркачки „гуру”, духовни учитељ, у правом смислу ове речи.

Рођен је 9. марта 1920. године у селу Лудина, поред Кутине, у Хрватској, а и сад је, од својих двадесет шест рекорда, власник једног. То је трка на двадесет пет километара на атлетској стази. И то није све. Као ветеран је првак Балкана у брзом ходању на пет километара!

Учествовао је 1075 пута на званичним такмичењима. Највећи успех остварио је 1956. године на Олимпијади у Мелбурну кад је у маратону (42,195 километра) за 2 часа и 26 минута стигао до сребрне медаље.

Из брака са Ружицом, која од развода живи на Пагу, има сина Владимира (46), који је остао уз оца, и унука Марка (20) студента.

У палату „Политике” дошао је пешице од стадиона Партизана!

Како сте?

До овог часа добро, а шта ће бити, не зна се. Више не трчим. Жуља ме оперисано колено при скоковима, али при ходању га не осетим, па сваки дан, брзим ходом, препешачим десетак километара.

Где живите?

Ја сам у насељу Миријево, а син је у Новом Београду. Немам више никога од браће и сестара. Био сам десето дете од нас дванаесторо. Наш отац Јосип је био кројач, а мајка Вероника домаћица. Имали смо кућу на периферији Загреба, на обали Саве.

Које школе су биле ваше?

После основне отишао сам на графичарски занат. Запослио сам се у штампарији „Вјесника”. Био сам мајстор на ротацији два листа: „Вјесника у среду” и „Спортских новости”. Сећам се из тог времена двојице новинара: Вилка Лунцера и Звонета Морнара.

Кад сте ушли у спорт?

Већ од десете године био сам, као озбиљан такмичар, на бициклу или на фудбалском терену. Бициклиста у тиму Олимпа, а фудбалер у Графичару. А после неколико тежих падова са бицикла прикључио сам се атлетичарима у екипи загребачке Конкордије. У време кад сам био фудбалер упознао сам Стјепана Бобека (87) који је играо за екипу Личанина, а после тога за Партизан.

А кад сте се потпуно предали атлетици?

Догодило се то 1947. године. Био сам војник у Суботици. Тада сам на војном такмичењу, у трци на три километра, не само био победник већ сам, испред другопласираног, стигао на циљ са предношћу од једног километра! После тога ме у Београд, у Партизан, довео чувени атлетски стручњак Артур Такач.

Који су ваши највећи успеси?

Пре свих освајање сребрне олимпијске медаље у Мелбурну. Али, био сам победник првог светског кроса у Паризу (1953), па победник маратона и рекордер стазе у Атини, а затим Токију, Бостону, Москви, Лондону, Ђенови (четири пута), Сао Паолу (два пута), Милану (три пута)...

Како сте стигли до медаље у Мелбурну?

Старт маратонаца на свим такмичењима, а посебно на олимпијским играма, је, обично, пре подне, последњег такмичарског дана. Али, овога пута се то, због енглеске краљице Елизабете, која је у Мелбурну затварала Игре, догодило, у највеће невреме за тркаче, од 13,30 часова, при температури од 42 степена!

Како сте стартовали?

Три круга смо трчали на стадиону, па пет, шест километара кроз град. Ту је била хладовина, од зграда и од дрвећа. А кад смо изашли ван града нигде није било хлада, јер по закону Аустралије, уз пут, по две стотине метара лево и десно, не сме да буде ни куће ни дрвећа. А у оно време било је само пет окрепних станица, а сад их има двадесет и пет. Та прва станица била је на петнаестом километру. И баш ту ми се догодио пех.

Шта је било?

Нас четрдесетак је било у тој водећој групи. И сви смо кренули ка столу где су се налазила вода. Био сам испред свих. Али неко ме саплео и ја сам „запливао” преко тог стола и срушио све чаше и повредио обе ноге и руку. Десетак секунди сам, у лежећем положају, био у шоку и недоумици шта да учиним... Ипак, дигао сам се и наставио трку, а они најбржи су ми побегли за око две стотине метара.

Како сте их стигли?

Успео сам да их стигнем тек после шест километара. И ту је била окрепна станица. После тога сам био на другом месту, одмах иза Француза Алена Мимуна. Иза мене је био чувени Чех Емил Затопек, неколико Руса, Африканаца, Немаца... И тада сам погрешио...

Шта сте учинили?

Уместо да кренем у трку за Мимуном мало сам закочио чекајући Затопека или неког другог да ми се придружи у трци за Французом. Али, они нису могли да ме прате, а Мимун је повећао предност... И све тако до тридесет петог километра, кад смо поново ушли у град. Пустио сам тада корак, али успео сам само да смањим Миминову предност са четири стотине на стотинак метара.

А како је било у финишу?

Мимун је прошао кроз циљ кад сам ја ушао на стадион. Временска разлика између нас није била већа од минута. И тада је начинио величанствен гест. Аплаудирао је мени све до мог уласка у циљ, а ритам његовог аплауза прихватили су и гледаоци. Није био себичан. Напротив, желео је да заједно прославимо успехе. И то смо учинили. Загрљени, свако са својом заставом, поздрављали смо гледаоце...

Колико је било таквих славља?

Таквих баш не. Мимун је изузетан човек. А такав је био и Емил Затопек. Али други... У свим атлетским тркама све је, углавном, као и у животу. Најмање има љубави, а више љубоморе, злобе, па и мржње. Врло често ми се дешавала да у широком кругу обилазим неке ривале који су били спремни на све...

Ипак, шта посебно памтите?

По много чему је посебна поноћна трка у Сао Паолу, при преласку из једне у другу годину. Учествовао сам четири пута. Два пута сам победио, једанпут био други, иза Затопека, а једанпут трећи. Кад сам први пут победио наши исељеници су ме носили до хотела, а успут су ме заливали шампањцем.

А коју несрећу не заборављате?

Опет је у питању био Сао Паоло. Старт је језив због мрака и опште гужве. Стартер није смео да употребљава пиштољ, јер сви пуцају! Зато је одлучено да се знак за старт даје рефлектором. И у тренутку старта један фоторепортер је, заслепљен светлошћу, улетео у мене и оборио ме. Успео сам, иако огуљених ногу и руку, да стигнем све сем Затопека...

Чега се радо сећате?

Кад сам у Паризу био првак света, на првом кросу, враћао сам се у Београд спаваћим колима у којима је био и Моша Пијаде, тада потпредседник владе Југославије. Он ми се, показујући лист „Иманите”, пожалио: „Мој политички боравак у Паризу пропраћен је кртком информацијом, а теби су посветили целу страну”...

Кад сте били тужни?

Као спортиста никад, али то ми се протеклих година догодило два пута. Оба пута уочи Олимпијских игара. Први пут уочи Игара у Атини (2004) и други пут пре поласка за Пекинг (2008). Молио сам све одговорне да ме поведу на та такмичења у оквиру неке делегације, али ми на молбу нису ни одговорили...

Шта би требало да поседује маратонац?

Мора да има урођену издржљивост, али и да буде спреман за тежак, непрестани, тренинг. Бог је према мени био јако дарежљив. Увек сам трчао лако, без напора, као што без напора дишем. Никад нисам много водио рачуна ни о квалитету стазе, ни о временским условима. У Атини сам постигао рекорд стазе на плус тридесет, а у Белгији сам трчао и на минус седамнаест.

Шта вам сад саветују лекари?

Морам, због проширеног срца, да наставим са вежбама и са пешачењем. Прелазим пешице и по десетак километара дневно. Ретко кад користим градски саобраћај. Још се нисам уморио. Не предајем се ни у овом финишу, финишу живота.

Који је ваш рецепт за дуг живот?

Мора се сачувати здрав апетит. Ја га и сад имам. Сваки дан би требало неколико километара умерено трчати. То значи у таквом ритму да истовремено може да се разговара. Потребно је сваки дан научити десетак прозних реченица или две, три строфе неке песме. Јер, заборав је путоказ за смрт. И сваки дан би требало имати еротску жељу, јер и све жлезде морају да крену у „живот”. А да ли ће се ова жеља остварити то је већ друга прича...

Које су жене била ваше?

Кад је о овој теми реч увек сам више волео расне црнке него плавуше. Плавуше су, углавном, лажне плавуше, а често фалширају и у неким другим односима...