Пол Делво и свет антике

Од нашег дописника
Брисел – Дванаест година после велике ретроспективе која је организована у бриселском Краљевском музеју лепих уметности, Пол Делво поново долази у центар пажње јесењих културних збивања кроз изложбу која је посвећена његовој инспирацији светом антике. Пол Делво је, уз Ренеа Магрита, најпознатији белгијски сликар 20. века. Његово дело је, међутим, мање познато од Магритовог, пре свега зато што је био мање плодан и мање промовисан на међународном плану.

Ова изложба је плод вишегодишњег рада француских и белгијских историчара уметности, као и грчких стручњака и археолога који су кроз веома оригинални избор дела желели да широкој публици приближе тему антике у делу Пола Делвоа. Иста изложба је била представљена грчкој публици летос, у Музеју модерне уметности у Андросу, 50 година после Делвоовог путовања у Грчку.

Пол Делво (1897–1994) своја прва дела ствара после завршених студија на Краљевској академији лепих уметности у Бриселу, у постимпресионистичком а касније у експресионистичком стилу, под великим утицајем Џејмса Енсора. Његове прве омиљене теме по којима је постао познат јесу железничке станице, возови и обнажени женски ликови. До преокрета ка надреализму долази када Делво открива дело Ђорђа де Кирика (1934). Иако никада није званично приступио овом покрету, он своју сликарску каријеру наставља као надреалиста.

Инспирација антиком се појављује у уметниковим делима током тридесетих година прошлог века и заузима све већи простор током Другог светског рата. Делво је те трагичне године за човечанство изразио на веома необичан начин, позивајући се на антику која реинкарнира супротно од онога што је успон фашизма донео са собом – мудрост и отвореност духа. У овим делима важно место заузима античка скулптура која на директан начин утиче на театралност људских ликова. Њихова лица су безизражајна, огромне црне очи фиксирају једну тачку и у посматрачу изазивају тегобу, због одсуства емоција. Карактеристично је и да ови углавном женски ликови не комуницирају између себе и да су, иако обнажени, у потпуности лишени сензуалности и еротског набоја. Његове драматичне композиције и ситуације без излаза стављају у први план сцене и митске ликове као што су: Пигмалион, Венера, Пенелопа или сирене и ефебе.

Делво је упознао уметност антике изблиза током два путовања у Италију 1937. и 1939. године и једног боравка у Грчкој 1956. године. После тих путовања, на Делвоовим платнима се често могу видети храмови и антички градови као Акропољ, Олимпија и Помпеја.

Укупно седамдесет изложених уљаних радова, цртежа и акварела долазе из најпознатијих светских музеја као што су: Фондација „Пеги Гугенхајм” у Венецији, Тејт модерн музеј у Лондону, Центар „Жорж Помпиду” у Паризу, Фондација „Пол Делво” у Белгији, као и из швајцарских и грчких приватних колекција. Посебно су интересантни цртежи у боји, који су откровење јер је Делво, пре свега, познат по својим уљима на платну огромног формата.

Ликовни критичари се углавном слажу да је Делво насликао најбоља дела пре 1950. године. У њима има више слободе у сликарском изразу и више маште у композицији. У овом периоду су настала ремек-дела као што су: „Зелени кауч” (1944), „Леда” (1936) или „Сирена” (1949), „22 Зора” (1937)…

Нема сумње да је Пол Делво једна од водећих личности савремене белгијске уметности. За неколико година ће у Бриселу бити отворен музеј у потпуности посвећен делу овог сликара. Већ је сакупљено око 250 дела и изабран је простор у којем ће се налазити музеј. Није случајно што се то место налази преко пута тек отвореног Магритовог музеја. Овај оригинални концепт ће, несумњиво, употпунити слику о та два великана белгијског надреализма.

Изложба траје до 31. јануара 2010. године.

Мина Аксентијевић