Ко је зграбио – зграбио је

Од нашег сталног дописника

Загреб, новембра – "Коначно, имамо Хрватску!" Ова чувена реченица Фрање Туђмана често понављана пошто је Хрватска под његовим вођством стекла државну самосталност код једног дела његових најоперативнијих приврженика изгледа да је буквално схваћена, па су зграбили и разграбили шта год су могли од националног богатства земље. Данас све више домаћих умних глава говори да Хрватска тако темељно и немилосрдно није опљачкана у целој својој досадашњој историји, а да ствар буде гора то је доживела управо од оних који су се њом и највише бусали у груди.

Данашњи слој хрватских новобогаташа заснива се највећим делом на Туђмановој замисли о 200 породица које треба да владају Хрватском, што се у пракси, ипак, свело на мање, али су зато они тим богатији. Међу њима има и оних који су своје почетно и пре овог рата зарађено богатство само увећали мудрим потезима и радом, а понајвише захваљујући тесним везама с породицом "хрватског врховника". Највише је, ипак, оних који су током протеклог рата то постигли наводно само са својих десет прстију, јер су до рата били углавном празних џепова и живели од тадашњих просечних плата. Међу таквима је, занимљиво, и цела група хрватских генерала израслих у рату, што је управо ових дана предмет врућих друштвених афера на тему ратног профитерства.

Један од њих – Љубо Ћесић Ројс – до рата возач аутобуса и ситни шверцер на линији Франкфурт – Загреб, улази трајно у хрватске друштвене и политичке анале по тзв. Ројсовој теореми, коју је формулисао ових дана, а гласи: "Ко је јамио (по загорски зграбио) – јамио је!"

Тиме је он, нажалост, сасвим исправно сажео недавну политичку одлуку која је консензусом постигнута између власти и опозиције – да се одустаје од даље ревизије спроведене приватизације у којој су финансијски стручњаци утврдили стотине незаконитости и неправилности. Практично су утврдили механизам спроведене пљачке националног богатства, али су захваљујући тако постављеном правном систему (очигледно не случајно) све те неподопштине по закону застареле, па би покретање поступака против починилаца било неуспешно.  

Према томе – ко је зграбио, зграбио је – а даље ћемо се фино понашати. Да ли ће то баш тако завршити – неизвесно је, јер велика афера која се управо распламсава у вези са подацима који су испливали пред јавност на суђењу Хрвоју Петрачу под сумњом да је организовао отмицу сина генерала Владимира Загорца ради изнуде, указује и на другачији расплет.

И Петрач и Загорац спадају у "тајкунски клуб" (процењује се да су "тешки" по 26-28 милиона евра): први се обогатио пружајући услуге младој Туђмановој власти у претварању отписаних динара у немачке марке у БиХ, после промене хрватске валуте, а други – иначе пре рата помоћни геодета из Велике Горице крај Загреба – енормно се обогатио кад га је Гојко Шушак поставио за директора војне фирме "Алан", преко које је ишло снабдевање Хрватске војске и шверц оружја за њене потребе у рату.

То суђење послужило је председнику Месићу да јавно потегне питање које одавно интересује домаћу јавност – где је нестао силан новац који је хрватска емиграција слала као помоћ у осамостаљењу земље, и ко сада контролише бројне тајне банковне рачуне у иностранству на које је такав новац полаган и никад није враћен у земљу.

Према ове године састављеној листи најбогатијих Хрвата (ради је загребачки "Национал"), горњи њен део чине људи који су до садашњег богатства дошли претежно тако што су већ имали добру материјалну подлогу, па су је током рата у савезништву с врхушком на власти увећали, као и директори успешних фирми који су током спроведене приватизације успели да преузму највећи део њихових акција и тако им постали власници. Та прича је у оквиру оне споменуте о обустављеној ревизији приватизације.

Званично данас најбогатији Хрват је Ивица Тодорић, власник прехрамбено-трговачког концерна "Агрокор", преко којег и неколико предузећа у Србији. Његова имовина се процењује на око 420 милиона евра. Следи повратник из иностранства (где је богатство стекао тргујући нафтом) Енвер Моралић са око 340 милиона евра, који је уз остало купио ППК "Кутјево" са оним чувеним подрумом и 7.500 хектара земље, трећи је председник управе Адрис групе из Ровиња (у којој је и Творница духана) Анте Влаховић, који је власник 12,5 одсто акција и "тежак" око 330 милиона евра, а четврти Дубравко Гргић, власник финансијског концерна "Аграм", који се процењује на 150 милиона евра.

Пети по богатству са око 145 милиона евра је власник највећих хрватских млекара Лука Рајић (до рата возач доставног камиона за млеко у загребачком "Дукату"), а шести донедавни директор ТДР-а и други по јачини акционар у Адрис групи Плинио Кукурин са процењених 94 милиона евра. Седми је власник хрватског "Дајнерса" Жарко Краљевић (92 милиона евра), следи продавац аутомобила Паво Зубак са 90 милиона евра, власник трговачког ланца "Гетро" Вјекослав Гуцић са 80 милиона евра, а десети је већински власник Нексе групе из Нашица (цементаре, циглане и сл.) Иван Ерговић са 79 милиона евра, итд.

Занимљиво је да само прва петорица најбогатијих прелазе вредност имовине од 100 милиона евра, а још 13 њих преко 50 милиона евра, док су сви остали испод тога. Међу 50 најбогатијих, али у доњој половини ове листе, јесу и такви тајкуни попут спомињаних Загорца и Петрача. Од актуелних хрватских ратних генерала ту је Иван Чермак (суди му се у Хагу), до рата увозник климатизационих уређаја и инсталатер радијатора, којем је почетком рата Владимир Загорац био возач. Власник је фирме "Тифон" и преко ње бројних бензинских пумпи уз аутопутеве за Ријеку и Сплит, двораца у Загорју, скупоцене јахте итд, а процењује се на око 45 милиона евра.

Међу новобогаташима је и до рата непознати ТВ редитељ а сада генерал у пензији Слободан Праљак (такође му се суди у Хагу), који је на волшебан начин дошао до власништва неколико фабрика у БиХ, већег дела речне луке у Сиску и загребачког "Кромоса" и издавачких фирми, бивши легионар а сада такође генерал у пензији Анте Росо постао је власник предузећа за градњу тунела, а добро су се протеклим ратом окористиле и њихове колеге генерали – предратни гостионичар и хармоникаш Ђуро Дечак, до рата возач у бјеловарском ППК-у а током рата командант Туђманове телесне гарде Микле Ћук, итд.