Нисам хтео у серије Синише Павића

ВИШЕ ОД СПОРТА
Он је до прошле године био само позоришни, а сад је и филмски глумац, а и продуцент. Тихомир Станић, члан ансамбла Атељеа 212, ове две нове главне улоге, у оквиру исте уметности, стекао је својим филмом „Турнеја”.

Рођен је 17. новембра 1960. године у селу Шешковци, општина Лакташи, код Бањалуке. Факултет драмских уметности завршио је на Академији у Новом Саду.

Досад је одиграо више од две стотине улога у позоришту, снимио десетине драма и ТВ серија. Шира публика га посебно памти по телевизијској серији „Крај династије Обреновић” у којој има улогу краља Александра Обреновића.

Био је, једно време, од своје седамнаесте године, у браку са Белгијанком Лилијан, а већ седамнаест година живи са Јеленом Мијовић, драмским писцем. Имају две кћерке: Милену-Хану (16) и Софију-Нађу Станић (5).

Кад сте први пут изашли на сцену?

Било је то 29. новембра 1963. године, кад сам имао три године и десетак дана. Рецитовао сам Ћопићеву „Херојеву мајку”. Било је то у селу Шешковци. Ту је мој отац био учитељ. За Нову годину сам отпевао „Веју, веју пахуље”, а за 8. март ми нису дали да пијем „вино”, па сам одбио да учествујем у приредби... Али, отац ми је дозволио да са пет година кренем у школу.

А како је било касније?

Посредно су ми стизале порука да одређени људи имају улогу за мене, уз услов да не пијем. Таквима сам отпоручио да ја са њима никад, трезан, не бих радио... Сад већ дуго не пијем, али углавном радим са оним људима који су самном хтели да раде и док сам пио. И углавном имам пријатељске односе са људима који су дуго непомућени. Посебно сам захвалан Дејану Мијачу који ме примио на новосадску Академију.

Како сте се одужили оцу за прву улогу?

Мајка Грана је жива, а отац Недељко је преминуо пре двадесетак година, али „увео” сам га на сцену. У Београдском драмском позоришту играм свог оца у лику „Анђелка”, у представи Горана Марковића „Фалсификатор”. А снимићемо и филм о томе и то баш у Шешковцима.

Зашто је Недељко био Фалсификатор?

Зато што је, као директор школе, као човекољубац, делио сведочанства основне школе људима да им помогне да се запосле, Поделио је хиљаду седамсто сведочанстава! И због тога је био у затвору, у Зеници, два пута по девет месеци. И то му је уништило живот. За ту улогу сам добио новчану награду. Те паре сам дао мајци да иде на море. Рекао сам јој: „Мајко, ове паре ти шаље Недељко”...

Како је мајка прихватила „очев поклон”?

Баш онако како сам јој рекао. Били су јако окренути једно другом. Имали су мене и двојицу млађих синова, а отац је, из првог брака, имао још двојицу синова. Сви смо ми били и остали једна велика поштена породица. Ево, сад снимам филм „Непријатељ” на Козари. И пошто каснимо са неким плаћањима људи нам кажу: „Да, да, знамо да ћете платити. Чули смо за вашу породицу, посебно за мајку Грану која је била трговац у Босанској Дубици”...

Колико сте се давали спорту?

Отац и један брат били су звездаши, а нас четворица и мајка партизановци. А мој спорт је, најчешће, био вожња бициклом од села до Лакташа, због школе, девојака, игранки, али и, сваки дан, због новина, због „Политике”. Нисмо могли без вести из Србије. Аутобус је тим путем пролазио само једанпут дневно.

А у ком спорту сте били активни?

Пливање ми је често било прва обавеза. Купали смо се већ од априла. Одрастао сам на две реке: у Дубици, на Уни, и у Шешковцима, на Врбасу, а ту је и Сава. Пливали смо уздуж и попреко, па и до Хрватске.

Које трагове остављате после филмова?

Остављамо све што направимо, а може да се користи. Ево сад, после овог филма на Козари, остаће пут од хотела „Монумент” до врха планине. А за потребе „Фалсификатора” направићемо неку врсту филмског студија који ће остати у Шешковцима.

Ко су вам били звезде водиље?

То су ми били, па и остали Петар Краљ и Ђуза Стоиљковић. А друговао сам са Стевом Жигоном и Љубом Тадићем. Зорана Радмиловића сам упознао, али се нисмо дружили. У Атеље 212 сам дошао непосредно после Зоранове смрти. И, кад сам желео да нервирам моје вршњаке, казао сам им да сам ту дошао да заменим Зорана, јер они то нису могли.

Зашто нисте директор Атељеа 212?

Јесам конкурисао, а изабран је Кокан Младеновић. Али, то што сам учинио је оно што, по некад, чинимо против себе. И зато не могу речи да сам због тога несрећан. Напротив, имао сам срећу што нисам изабран. Остао сам само глумац, а то ме весели. То позориште је моја кућа. Ту играм у пет, шест представа у сезони.

А шта сте били у Бањалуци?

Био сам уметнички директор. Помагао сам и помажем младим глумцима. И зато сам ту доводио Перу Краља, Ђузу Стоиљковића, Светлану Бојковић, Мишу Јанкетића... да играју заједно са том „мојом децом”. За младе је јако је битно да на сцени буду са звездама глуме. И у филму „Непријатељ” има много глумаца из Републике Српске.

Да ли се дружите са Додиком?

Познајем Милорада Додика, председника Владе Републике Српске, и Бориса Тадића, председника Србије. По свему о чему причамо, њих двојица ми уливају поверење. Сваком послу прилазе отвореног срца. Они ми пружају наду да ће наш народ кренути неким лепшим путевима.

Шта сте радили сем глуме?

Једном приликом сам глумио молера. Помогао сам брату у Енглеској да окречи један стан. По претходном договору брата и власника стана цена кречења је требало да буде девет стотина фунти. А кад је власник, један наш исељеник, дошао да види шта радимо брат му је, да би се похвалио, рекао да сам глумац. И власник стана нам је, при исплати, смањио цену на шест стотина фунти. Његово објашњење је било: нисте професионалци...

Да ли се некад преиспитујете?

Никад. Све што радим чиним здушно, до крајњих граница свог знања и свог бића. На ову тему сам, ових дана, чуо како је покојни патријарх Павле о томе говори. Рекао је: „Бог од нас не очекује више него што можемо, али ни мање него што можемо”.

Шта никад нисте хтели?

Никад нисам хтео да играм у серијама Синише Павића. Иако се ту могло лагодно живети. Нисам и, вероватно, никад нећу. То ми се није допадало. Веровао сам да је то политички пројекат који приказује људе лошијим него што јесу, да би се оправдало постојање система. А ја сам увек веровао у људе, а не у систем.

Шта планирате да радите?

План је да 28. новембра 2011. окупим прву клапу за снимање филма о Јасеновцу. Окосница приче је спасавање дванаест хиљада деце из тог логора смрти! Радни наслов филма ће бити „Деца без имена”. Актер тог догађаја била је Аустријанка Дијана Будисављевић, удата за доктора Јулија Будисављевића. Цео сценарио је заснован на историјским чињеницама.

Шта је ваш највећи успех?

Мислим да су успеси кад човек победи личне слабости и то га одведе до неких позитивних дела. За мене је највећи успех што сам 1. априла 2002. године престао да пијем алкохол. Ова одлука је узроковала много тога доброг што сам од тада постигао. Она ме лично храбри и у безизлазним ситуацијама.

Коју реч посебно поштујете?

Брбљив сам човек. И рекло би се, на први поглед, да се олако односим према речима, али ја знам да „у почетку беше реч. И реч беше у Бога. И Бог беше реч”. Значи реч је реч коју највише поштујем.

Да ли враћате увреду, понижење, доброту..?

Трудим се да све то вратим. Ипак, искуство ми говори да човек не мора чак ни да врати зло. Довољно је да буде сведок како се зло само врати ономе ко га чини. Верујем у став „чини добро и добру се надај”

Које су предности брака без „папира”?

Наше предности су што смо Јелена и ја још девојка и момак. И тако већ седамнаест година. То је леп однос. А мане су само што имамо мука при преласку границе са децом. Али, можда ћемо, једног дана, отићи и до матичара...

Како доживљавате глумице?

Као сестре. Ретко сам кад имао еротски односа са њима. Оне се много муче. И са нама, кабадахијама. И, што је најгоре, са улогама. Мало има добрих женских улога.

Да ли сте заљубљиве природе?

Јесам, али на свој начин. Волим да се она заљуби у мене, па да ја, потом, затворим тај љубавни круг.

Да ли је зов жене обавеза за мушкарца?

Није увек. Има доста насртљивих мушкараца. Али, ако су њих двоје негде сами...