Азбука наших неразумности

По форми речничко дело, најновија књига Бојана Јовановића „Речник јавашлука”(„Прометеј”, Нови Сад, 2009), заправо је збирка огледа посвећених осветљавању многих а, пре свега, ирационалних, тамних карактеристика менталитета савременог српског народа.

Књига „Речник јавашлука”, коју чине педесет огледа, настала је избором од низа колумни што их је овај наш марљиви антрополог неуморно исписивао у „Политици” и „НИН”-у неколико претходних година о актуелним појавама нашег друштвеног живота. Ови изабрани огледи, критички осврти и записи откривају наше менталне навике и колективне обрасце мишљења и понашања.

Нова књига др Јовановића у тесној је вези са претходном књигом „Пркос и инат”, у којој је један од огледа посвећен јавашлуку, али и са другим његовим делимачија је тема склоп карактеристичних црта менталитета нашег народа.

Аутор „Речника јавашлука”разматра многе, наизглед тривијалне, појаве које чине културу наше свакодневице (вашар књига, бувљак, видовдански мит, бацање ципела, новогодишњи концерт), да би дубинском анализом доспео до дубљих структура и динамичких сила менталитета колектива који производи ту културу. Као резултат његовог тумачења ове конкретне, привидно баналне појаве – аутобус, ципеле, вашар, ТВ видовњаци – сагледавамо у новој светлости као метафоре нашег живота, наше културе и наших нарави.

Јавашлук је турцизам који означава „спор, полаган рад и животни ритам”, каже Јовановић, а у Шкаљићевом речнику турцизама, ова реч дословно значи: „спорост, лењост; немарност; неодлучност”. У ширем смислу користи се у значењу расула, нереда, немара, аљкавости, лакомислености, анархије. Јавашлук, каже Јовановић, није нека урођена, непроменљива особина националног карактера, него је „стање свести“, које се образује под утицајем особених социо-културних чинилаца. 

Јавашлук се испољава у многим навикама, обрасцима понашања и мишљења, а повезан је и са другим, сродним особинама које чине карактеристичан ментални склоп наших људи. Јавашлук се, рецимо, лепо види у саобраћајној некултури (кршење саобраћајних прописа, немарно паркирање, пребрза вожња, агресивност, примитивно понашање итд.).

Са јавашлуком су повезане и неке друге наше неславне особине као што је самовоља, чувени ћеф, пренаглашени инидивидуализам, бахатост. Возач аутобуса који грубо намеће своју вољу (избор музике, где ће се и када стати итд.), згодан је пример бахатости и осионости сваког оног ко има и макар и мрву власти у било ком домену. Турцизам ћеф или ћеиф, а што значи „хир, самовоља, распуштеност”, такође је једна од парадигматичних одлика нашег менталитета. Урадити нешто из ћефа, значи „из беса, из хира, из безобзирног, личног задовољства” урадити нешто што је супротно утврђеним правилима понашања (од закашњавања, бацања ђубрета по улици, дизања ноге на сто па све до мењања закона по мери једног човека!), чиме појединац показује своју моћ и самовољу. Наш човек ужива да каже тако ми се ћефнуло, тј. „тако ми се хтело, тако хоћу, тако волим”. На крају ове „одреднице”, аутор каже: „Идентичан хировитом понашању паганских богова, ћеф је огледало ћуди и нарави појединца који тиме потврђују живо и непревладано паганство у својој души” (стр. 232).

Аутор „Речника јавашлука” бави се у овој, али и у другим својим књигама, једном код нас недовољно истраженом, а веома важном облашћу коју бисмо могли назвати етнопсихопатологијом, дакле, изучавањем оних непризнатих, тамних, патолошких тенденција и одлика у понашању и менталитету нашег народа. Наравно, ове црте и обрасци понашања нису урођене, генетски наслеђене, него су резултат одређеног склопа историјских, друштвених и културних околности. Бојан Јовановић својим луцидним анализама разоткрива да се испод површине нашег савременог, рационалног и просвећеног човека, скрива у дубини један други, архаичан човек којим управљају примитивне представе и ирационалне страсти.

Добро познавање одлика менталитета сопственог народа, а посебно оних које не признајемо, неопходно је ако хоћемо да схватимо неке апсурдне појаве у нашем актуелном друштвеном, политичком и културном животу.То је болно, али без храброг суочавања са непријатном истином о себи самима, без упознавања властите колективне сенке нема ни духовног сазревања појединца, а ни напретка друштва.