Цеви и јавна реч

Оне протестне поворке и тужне шетње после безобзирног убиства навијача Тулуза Бриса Татона усред престонице нису, изгледа, показале довољну критичну масу незадовољства коју би власт препознала и морала да схвати као окидач за оштар обрачун са криминалцима и насилницима различитих калибара.

Јесте похапшена већина виновника напада на Француза, неки су у бекству – али реч је о метастази насилништва које захтева оштре, дубоке мере. Додуше, тада се огласио државни тужилац и обелоданио двоцифрени списак свих група и групица које делују насилнички и противзаконито. Представио је све то као круну заједничког рада полиције, тужилаштва и судства и најавио одлучан заокрет и обрачун.

Вође навијачких група три београдска фудбалска клуба више пута биле су већ хапшене због најтежих кривичних дела, али су ти поступци ретко добијали судски епилог или су казне биле преблаге. Сад или никад, деловало је да тужилац не изговара паролу. Да нас све увери да је озбиљно схваћено, поднео је Уставном суду иницијативу да се рад и постојање тих хулигана – забрани. Све то се нормалном свету причинило као мелем на рану и весник једног веома оштрог става власти према онима који безобзирно урнишу туђе животе и имовину. А таквих је много.

И шта се дешава од тада? Видесмо да се у лавиринтима нашег расклиманог и урушеног правосудног система негде загубила и расула та иницијатива и да је, како друкчије да схватимо, обрачун – одложен.

Новинари су, наравно, наставили да подсећају да се не заборави и не одустане, да подсећају на рак који метастазира и шири се, да је зло ту, око нас. То су, без одзива и подршке власти пуцњи упразно. Чак и опасни по новинаре.

Ауторка емисије „Инсајдер“ ТВ Б92 Бранкица Станковић је, гађајући право у мету, окренула криминалце против себе. Припадници подземља добро су се препознали у емисији посвећеној њима и насиљу на спортским теренима и ван њих. И осилили су се да упере цев у њу. Цев против јавне речи. На страну то што су иживљавање и претње незаштићеној припадници лепшег али и слабијег пола на овим просторима више од срамоте и кукавичлука.

Претње упућене новинарима јесу претње темељним слободама на којима почива свако демократско друштво. Можда звучи излизано, али тако је. Нерасветљена убиства Даде Вујасиновић, Славка Ћурувије и Милана Пантића, неосуђени напади на камермане и извештаче само су доказ да ово друштво, а самим тим и власт, стоји и цупка на раскрсници путева. Једног у анархију и безнађе, а другог у све оно што се подразумева под правном државом. Одлагање је опасно.

И спортска удружења и управе клубова које подржавају агресивне „назовинавијаче” у име спорта, али и ради заштите својих правих верних поклоника, морали би одмах да се одрекну таквих, и то јавно и јасно. А да власт истовремено крене у обрачун. Тиме би показала да нема дилему.