Ко је оклеветао Галерија

Зајечар   Европа ће 2013. године прославити 17 векова хришћанства славећи, истовремено, Милански едикт из 313. године којим је Константин Велики хришћанство прогласио званичном религијом у великом Римском царству. Славиће се овај јубилеј и у Србији која ће свету и тада указивати да је управо на њеном подручју рођен и Константин Велики и још 15 римских императора, између 2. и 4. века нове ере.

Зајечарци, пак, ову причу желе да допуне и мало познатом чињеницом да је Тимочанин Галерије, градитељ велелепне царске палате Ромулијане у Гамзиграду, верску толеранцију проповедао и пре Константина. Тачније, да се пре чувеног Константиновог Миланског едикта, у Никомедији, у Турској, две године раније појавио Галеријев Едикт о толеранцији хришћанства. Ту царску објаву су, не случајно, пре„видели” хришћански панегирици с Константиновог двора, упорно понављајући да је Галерије био паганин, баш као и његов таст Диоклецијан. Оптужен је и да је имао водећу улогу у великом прогону хришћана у Римском царству 303. године.

Међу онима који се посебно залажу да се неправда према Галерију коначно исправи је и директор Народног музеја у Зајечару Бора Димитријевић. Он је и иницирао израду мултимедијалног пројекта Ко„рени европског хришћанства”, у коме су, поред музеја у Зајечару, учествовали и музеји из Ниша, Лесковца, Пирота, Врања, Књажевца, Неготина и Бора. На свим промоцијама у протеклих месец дана Димитријевић упорно понавља да постоје поуздани извори о томе да је Галеријев Едикт о толеранцији хришћанства објављен 30. априла 311. године у Никомедији, данашњем Измиру, непун месец пре смрти градитеља зајечарске Ромулијане. И управо је изненадна смрт императора утицала да тај едикт падне у заборав.

(/slika2)Посебно је томе допринео панегирик Лактанције, који је седео уз скуте Константину на његовом двору, писао о њему хвалоспеве и нимало није био наклоњен Галерију, као ни осталим римским царевима пре њега   објашњава Димитријевић.   Управо је Лактанције наметнуо причу да је Галерије цар  говедар” из далеке сеоске провинције, да је затуцани паганин и прогонитељ хришћана. Требало је тиме, у ствари, бацити у засенак то што је Галерије био храбар војсковођа, што је однео величанствену победу над Персијанцима, као и што је 30 година успешно бранио Римско царство од најезде варвара.

Посебно је неодржива тврдња, наставља Димитријевић, да је, наводно, Галеријева мајка Ромула, затуцана паганка, преко сина утицала да Диоклецијан предузме велики прогон хришћана 303. године. Пре ће бити, каже Димитријевић, у чему се слаже и наш познати археолог Александар Јовановић у својој књизи Тло  Србије завичај римских царева”, да је Галерије био подређен Диоклецијану и да је прогон хришћана био званична државна римска политика. А Галерије је, као храбри војник, коме је Диоклецијан, зато што га је ценио, дао и своју кћерку за жену, био само пуки извршилац такве политике.

Али, хришћански писци ипак нису имали храбрости да свој гнев испоље према го„сподском” Диоклецијану. Изабрали су Галерија, окомили се на његово ни„ско” порекло и прогласили га прогонитељем.

Творци пројекта посебно инсистирају на томе да историја подручја на коме се данас налази Србија обилује многим догађајима који нису довољно познати ни стручној јавности, нашој и светској, а камоли лаичкој. Као да су скрајнути до потпуног заборава. Знамо, на пример, готово све и о Карлу Ћелавом и о Пипину Малом, али не знамо да је подручје Србије по броју рођених римских императора на овом тлу знатно испред свих у Европи, а после Италије.

Зато би требало да хитно призовемо себе памети и да с тим упознамо и своју децу и   позовемо и свет да дође да све то види. Да се увери да је поменутих 16 римских императора рођено у Србији, сви на растојању од само сто километара, и да су они стварно променили свет. Зато свету и треба боље да представимо све археолошке остатке Сирмијума, Сингидунума, Виминацијума, Ђердапа, Ромулијане и Медијане. И да им скренемо пажњу да су управо један Зајечарац и један Нишлија узели хришћанство у заштиту. И да је Галеријев Едикт из Никомедије први документ који покушава да успостави неку врсту толеранције између два верски супротстављена света   паганског и хришћанског.