Визуелни ребуси Илије Босиља

Намера и труд председнице Фонда Илија & Мангелос Иване Башичевић да и цртачки опус свога деде Илије Босиља, недовољно познат, све оне радове на папиру: цртеже, гвашеве, аквареле, изнесе на светло дана и наново нас стави у дијалог са тим узбудљивим делима, уз тек објављену монографију СветпоИлији, где су, поред слика, репродуковани и неки цртежи са предстојеће изложбе у Хаосу – свакако је за поштовање. Поменута монографија обухвата више текстова значајних аутора и даје нови осврт на снажни независни дух овог још увек нам недокучивог ствараоца. Иако је то логична и легитимна жеља, она је, рекла бих, сасвим у складу са породичним особинама Башичевића: са упорношћу, истрајношћу, доследношћу, налик некој врсти завета. А нова рецепција Босиљевог стваралаштва је неопходна да би се још једном истакао значај његове посебности и оригиналности.

О сликарском раду самоуког шидског сељака писано је много. Разним поводима. Пошто је реч о појави која није кореспондирала са уобичајеним и конвенционалним обрасцима наивне уметности, о појави која се уздигла изнад тог стандарда и створила истински савремен и модеран ликовни свет, та појава, односно Илија Босиљ, постао је необичан случај у нашој савременој ликовној уметности. Без претходника и следбеника, он је потврдио тезу да је уметност ствар инстинкта, пре свега, а не школе; да је уметност производ потиснутих нагона и неких неостварених и различитих емоција, ствар тренутне инспирације и ситуације, да зависи од снаге фантазије и појединачног осећаја у транспоновању духовних садржаја у ликовни говор или од талента померања свакодневне, уобичајене перцепције ка нечем узвишеном. Како се заправо то десило?

Данас када се толико расправља о контексту у коме се уметност ствара или доводи у везу са околностима, за Илију Босиља неки од критичара тврде да контекст није пресудан, иако се, по мени, ни тај ниво не сме занемарити. Подсетимо ли се на Илијин презир према уметницима, док се бавио мукотрпним тежачким послом, тешко ћемо одгонетнути шта га је заправо натерало да почне да црта, слика и ствара један посве другачији свет, шта га је натерало да постане уметник и јединствени, непоновљиви „произвођач симбола”. Можда је та нова пракса била средство да се превлада неправда, савлада судбина, надвлада свет. Можда инат и утеха или само нова могућност за рад, а можда је дуго сазревала одлука да би у једном трену постала опсесија, насушна потреба, нова религиозност. По некима је то и могући ривалитет са сином преко кога је и дошао у дотицај са слојевима културног наслеђа и бројним ствараоцима са уметничке сцене. Но, сличног примера од Илијиног нема. Репресивни поступак државе (у низу које је овај Шиђанин преживео током свога живота) – одузимање земље – одједном и неочекивано уводи у свет уметности једног скроз апартног ствараоца какав је Илија Башичевић и ту се не завршавају неспоразуми. Каква срећа за уметност! Каква случајност! Не, није случајност. Реч је о сликарској појави sui generis.

Од првог цртежа, гваша, уљане слике на најразличитијим подлогама: папиру, картону, дасци, намештају, врећи, платну, зиду, лесониту, плути, школским свескама, корицама књига, нови посао постаје страст, опсесија, религиозни занос, саживљеност. Илија ствара даноноћно, с пуно енергије, иако у поодмаклим годинама, својеврстан свет, своју Илијаду, своју планету, свој универзум. И када му син, историчар уметности, теоретичар и сам уметник – Димитрије Башичевић Мангелос – уништава неке од првих радова, сматрајући их неуспелим и ружним, Илија тврдоглаво наставља у свом стилу, креирајући другачију реалност. Не пристаје на колебања почетника, свестан је властите индивидуалности али и свестан краја свога земаљског  трајања. Ухватио се у коштац са својим унутрашњим стањима и визијама, својим представама о постању, страдању, животу, егзистенцијалним суштинама, џигурашком окружењу, митологијама, са ликовима из Библије, историје, фигурама као својим шифрованим симболима, инфантилним облицима, хералдичким знацима, с призорима непрепознатљивим и неовоземаљским, с архетипским представама, с недокучивим тајнама измишљеног и измаштаног света, света по Илији.

(/slika2)Иако никада није уживао званичну подршку као бројни други, тада у тренду, „наивци”, ликовно дело шидског сељака наилази на изванредан одјек од самог почетка и стицајем неких срећних околности Илија Башичевић Босиљ постиже веома рано међународну репутацију. Више је цењен у свету него у сопственој земљи али то је скоро правило за оне који су изражене индивидуалности, који искораче и не уклапају се у осредњост и који имају презир према власти.

У његовом целокупном опусу присутне су теме из историје, митологије, народних песама и предања, епова, библијске теме и оне из савремености, а рађене су у више циклуса и увек без патетике, с неком радошћу, игром и дубоким смислом.

Исто је и са радовима на папиру, цртежима графитном или хемијском оловком, гвашевима или акварелима, који су му често били прво размишљање, предложак за слику, али и посве самосталне креације. Линија код Босиља је дечји прецизна, валовита, каткад успорена, невешта, каткад импулсивна, усковитлана, хитра. Чешће сведена на сасвим једноставан, инфантилан облик, хералдички знак. Фигуре и људи и животиња су дводимензионалне, статичне, без просторног илузионизма, лебде, не додирују се, скоро обавезно дихотомне, с два лица, двоглаве, дволичне, какав је у својој суштини и амбиваленцији и сам човек. Метафора вечите борбе добра и зла и дволичности у сваком бићу, људском па и животињском, нашла је уточиште у ликовном поступку једног аутодидакта. А боја, на сликама и акварелима, иако насумице одабрана, веома је променљива, одаје посебан осећај, попут оног који су имали фовисти или „примитивни” и успоставља занимљиве, звучне пиктуралне хармоније.

У чему се, заправо, осећа или базира Босиљева модерност која се толико разликује од наивистичке концепције бројних других поборника те уметности? Симболизам и морфологија Илијиних радова допринели су да их читамо и доживљавамо као израз модерности. Третман простора, дводимензионалност фигура, звучност колорита, свођење форми на знак – све то је учинило да његово дело пронађе посебне путеве и данас се његове слике налазе у бројним колекцијама широм света.

Ако посегнемо за тумачењем симбола у његовом делу, онда видимо да је у питању крајње сведена и прочишћена симболика, у појединим делима и веома комплексна. Творио је Илија лично бајковито царство у коме су фигуре са алегоријским функцијама, као универзални, шифровани симболи. Стварао је својеврсне пиктограме у којима је немогуће откључати оне најдубље скривене тајне. Можемо, можда, разумети зашто Илија често црта и слика, на пример, птице или кључеве. Птице су изазовне по својим различитим облицима али оне персонификују слободу кретања, оне могу да лете, да одлепршају, могу да наговесте, донесу вест, могу да лебде – увек су слободне. Кључеви су истовремено и справе за отварање и цветови и орнаменти. Они су чувари тајни, свега што Илија није желео да обзнани и што нас до данас интригира у његовом делу. Док црта своје птице, анђеле, сподобе, необичне људске и животињске фигуре и тако пројектује своју свест, мисли, намере, осећања, ироничне ставове и духовите коментаре, Илија се служи различитом врстом симбола. Понекад и сами наслови његових радова осветљавају његове скривене мисли, а понекад Илијини визуелни хијероглифи сублимирају идеју, трансформишући материјално у духовно, умне медитације у изузетно ликовно дело, у оригинални ликовни доживљај.

Сложимо ли се с мишљењем да је Илија Босиљ „темељна аномалија у модерној уметности”, што је прилично лако доказати, онда би требало да истакнемо и колико је он посебан, колико је његов наивистички експресионизам јединствен и зашто он спада у ред врхунских уметничких визионара, зашто је модеран а не „наиван” сликар и колико је допринео својим радовима трагању за самом природом уметности.