Не волим Иран, а ни он мене

Дрвенград – Трећи међународни фестивал филма и музике Кустендорф биће затворен вечерас, када ће председница жирија Маржан Сатрапи саопштити имена лауреата. Поред председавања жирију, ова стрип уметница и редитељка на Мећавнику борави и као аутор чији ће филм „Персеполис” остати за дуго изучавање у светској кинематографији.

Ово анимирано дело, за које је Сатрапи заједно са коредитељем Винсентом Параном освојила Гран при на Канском фестивалу 2007, дирљива је прича о одрастању девојке у Ирану за време исламске револуције. У аутобиографском делу насталом према истоименом стрипу, очима прерано сазреле Маржан, пратимо Иранце чије се наде урушавају када фундаменталисти преузму власт.

– Иако потичем из Ирана, после година живљења у Европи, свесна сам да не волим Иран, а не воле ни они мене, каже, кроз смех, Сатрапи. – После објављених стрипова у Француској, знала сам да нећу моћи да се вратим у моју земљу, као и да нећу моћи да сахраним оца у домовини, када он умре – истиче Сатрапи, која се нада да Иран очекује светлија будућност.

– Када се спомиње Иран, углавном се мисли на репресију над женама или на политичке игре око нафтних налазишта. Међутим, у односу на период пре 20 година, сада је много боље. Када сам почела да радим стрип „Персеполис” 2000, у Ирану је било 17 одсто неписмених, а данас их има пет одсто – са поносом истиче редитељка, која је после вишегодишњег рада као стрип уметница, делом „Персеполис” дебитовала на филму.

(/slika2)– Научила сам да разликујем везу читаоца и стрипа у односу на везу гледаоца и филма. Стрип одликује индивидуални чин перцепције уметничког дела, где читалац између два квадрата стрипа надограђује причу и креира своје виђење. Филм одликује масовност, колективни чин гледања пред великим платном, јер су емоције много јаче када је појединац у маси. Стрип је однос између цртача и папира, неки вид себичне уметности, док је филм колективни чин, рад бројне екипе – сматра Сатрапи, која живи и ради у Паризу и осећа се Европљанком.

– Попут Ернста Љубича који је своју источноевропску културу донео у Америку, применио је у филмовима и то је Холивуд прихватио, трудим се да своје културно наслеђе прикажем Паризу, не у нади да га беспоговорно прихвате, већ да га схвате – уверена је ауторка која и на Мокрој гори узима оловку и папир у руке и нацрта понешто.

– Први стрип сам прочитала у седмој години. Тада сам била у Ирану који је улазио у фазу американизације. Учила сам француски, нисам разумела енглески језик на којем је стрип био написан, па сам гледајући слике стрипа измишљала своју причу – присећа се Сатрапи која тренутно ради на играном филму. Иначе, Маржан филм сматра недемократичном уметношћу, јер, како каже, не воли да неко од њених сарадника сумња у њене редитељске одлуке. То је врло љути.

Иван Аранђеловић

----------------------------------------------------

Фархади: Модерна драма о два добра

У програму „Савремене тенденције” приказан је филм „О Ели” иранског редитеља Азгара Фархадија, добитника „Сребрног медведа” за режију на Берлинском фестивалу. У причи о излету пријатеља који бива прекинут трагичним догађајем, редитељ испитује однос кривице и морала. Фархади, на кога су највише утицали Виторио де Сика и Федерико Фелини, сматра да се „у модерној драми борба води између два добра, а гледалац је тај који би требало да се определи чијом би победом био задовољнији…”

И. А.

-------------------------------------------------------

Час професора Кустурице

Редитељ Емир Кустурица, оснивач Кустендорф фестивала, одржао је јуче мастер-класу после пројекције филма „Кад би хиљаду кларинета” (1965) популарног чехословачког уметничког дуа Јана Рохача и Владимира Свитачека. Овај најпознатији чехословачки пацифистички мјузикл из доба „хладног рата”, приказан је у програму „Евергрин” – избору филмских дела за сва времена.

И. А.